С.Н. Лазарев – РАД НА СЕБИ

Дуго времена нисам разумео зашто људи, који су прочитали моје књиге, не могу или неће да схвате шта се са њима дешава и шта треба да раде?

Најједноставнији одговор је: читаоци су лењи и треба дићи руке од њих.

То је било најлакше и то сам радио. Међутим, у последње време почеле су на предавањима све чешће да ми стижу цедуљице са следећим садржајем: «Прочитао сам све књиге, гледао видео-касете, али када почну проблеми, ништа не могу да разумем.»

Схватио сам да је разлог у нечему другом. Најзанимљивије је следеће: показало се да и ја имам исте проблеме. Када почну невоље ни ја ништа не разумем.

Закључак је једноставан: човек се не учи на грешкама других; реално учи се само на својим грешкама. Главно је да се та обука одвија у што ранијим етапама.

Сваком непријатном догађају претходе гласна упозорења која, по правилу започињу негативним, непријатним унутрашњим стањем. То јест, у почетку проблеми настају у души, а потом и у телу.

И тако постављамо питање: зашто је човеку тако тешко да примени добијена знања и схвати шта се са њим дешава?

Одговор је следећи: да би схватио, човек мора да изађе из конкретне ситуације, да се издвоји из ње.

Када посматрамо проблеме других људи, ми смо изван ситуације, што значи да можемо посматрану ситуацију сажети у тачку (што и јесте схватање ситуације).

Још једном хоћу да поновим: процес разумевања – процес је сажимања времена. Пресујући, сажимајући време, ми приближавамо узрок и последицу. Увидети везе између узрока и последице значи схватити суштину дешавања.

Када нам се непријатна, неочекивана ситуација деси, тешко је изаћи из ње, издвојити се. Још теже је издвојити се из ситуације која долази из будућности.

Према томе постоје три степена сложености решавања проблема:

1. Најлакши: анализа онога што се десило.
2. Доста сложенији: анализа онога што ће се десити.
3. Најсложенији: анализа онога што тек почиње да се дешава или ће се десити у блиској будућности.

Можемо се запитати: зашто једнима полази за руком да схвате шта се догађа и да се измене, а други, чак и када им се говори ништа не разумеју?

Одговор је следећи: то је одређено човековим осећањима. Да се издвоји, схвати шта се дешава и промени себе, може само човек који је у стању да се емоционално одвоји од проблема.

Апстраховање је превладавање бола због одвајања. Човек који је страстан, зависан од жеља, који не уме да прашта, не пости и не уздржава се, не може емоционално да се одвоји од проблема. Код њега је способност уопштавања смањена.

Такви људи, прочитавши хиљаду мојих одговора, не могу да проникну у њихову суштину и примене знање на себе. Они не могу да се измене и траже за себе личну пажњу. Неморалан човек, који се одрекао љубави према другима или који не воли Божанско у себи, такође не може да уопштава ситуацију и да се мења.

Објаснићу зашто. Свако мисаоно апстраховање у почетку се дешава на нивоу осећања. Да би настала идеја столице, прво мора да се појави осећање столице, емоционална повезаност са њом. Затим, наша осећања, повезана са сваком од, на пример, десет солица, треба одвојити од тих столица и објединити их у једну целину.

То јест, процес схватања је мучан процес одвајања од објекта и истовремено процес стапања, сажимања наших осећања у један схватљивији систем.

Какав закључак из овога следи? Човек који не уме да прихвати бол због губитка, користољубив је , похлепан, губи способност уопштавања, једноставно не може бити мудар. Што је наша способност уопштавања, сажимања информација, већа, то више узрочно-последичних веза видимо. Свет престаје да буде раздробљен, рашчлањен, хаотичан. Појављује се осећање јединства, повезаности, догађаја који су се десили и целог света.

Највиши степен јединства са васељеном је љубав према Богу. Човек, који не зна да воли, не може да савлада бол због одвајања од онога за шта је везан. Онај ко не уме да воли, не може бити мудар.

Морал нам помаже да сачувамо осећање љубави. Човек без морала никада неће моћи да осети јединство са другим човеком, и његово понашање, деловање, неће бити мудро.

Наводим пример. У децембру 2005. године на брзину, без друштвене сагласности, Фрадиково министарство је донело закон који се односи на аутомобиле. Ако ауто нема жуте фарове, возачи ће бити оштро кажњени. Све ово је личило на најобичнији идиотизам. Немогуће је за недељу дана заменити фарове на милион аутомобила. Зашто су Дума и Министартво по ко зна који пут демонстрирале исти начин размишљања?

Сматрам да је разлог у следећем: у сваком лидеру уредсређене су главне тенденције у друштву. Наше друштво је склоно крађи, похлепно, беспринципијелно и неморално.

Већина чиновника су изгубили веру у Бога, поимање моралних норми и заборавили да треба да мисле о потребама других људи. Да би се размишљало о потребама другог човека или народа у целини, треба се ослободити својих жеља, своје похлепе, окренути се љубави која омогућава да се осети јединство и саосећање. Чиновници уопште не размишљају о последицама примене закона.

Гледао сам лица ових људи за време телевизијских наступа. Без обзира што су искрени у својим убеђењима, они убијају сопствени народ и сопствену земљу. И то су људи врло интелигентни, у крајњој линији, паметно говоре. Ум сви примете, а моралну отупелост нико не примећује. На жалост, ми пре свега човека ценимо по уму и умећу говора.

Замислите Чикатила (серијски убица, прим. прев.) са три завршена факултета. Да је његов ум био још проницљивији, да је био још паметнији, више деце би убио и силовао. Човек чији ум је измакао моралној контроли, постаје сличан ђаволу и почиње грубо да уништава себи сличне. Човек који се клања новцу, сексу, слави, власти – роб је својих жеља, виших или нижих. Такав човек није спосбан за љубав и велико апстраховање. Осећање јединства са другим људима код таквог човека неће постојати, и његова дела према другим људима биће неморална, рушилачка и кратковида.

Ако је такав човек на власти, шансе државе да преживи опадају. 11. октобра 2005. година појавила се информација која је дошла од Збигњева Бжежинског. Он спомиње велики рад британског историчара Арнолда Тојнбија «Проучавање историје». Главни закључак те књиге је: узроци рушења сваке империје у крајњој линији су «самоубилачки поступци њеног лидера».

Данас наше друштво нема циљеве који би објединили све његове слојеве. Код нас не постоји појам морала, а наша телевизија и литература, у највећем делу, придржавају се закона бизниса, робујући жељама потрошача, развраћајући душе људи и подстичући их на изопачености.

Моја испитивања доказују да је, у принципу немогуће, имати здраву судбину и здраво тело, ако су болесни карактер и душа.

То се односи како на једног човека, тако и на друштво у целини. Русија је данас земља која умире, без обзира на одређене знаке оздрављења. Хаос у умовима, одсуство морала и јединства, води ка стварању криминалних, националних, економских и политичких кланова, који опстају на принципу малигног тумора – ради само за себе. Ако се Русија не врати моралу и духовности, њен распад је неизбежан. То одлично виде друге државе, и нису случајно САД и Кина већ обавили тајне преговоре о будућој деоби Сибира и Далеког Истока.

Вратимо се болестима.

Данас полако умире један човек.

Лекари нису успели да му помогну. Покушао је да га спаси пријатељ. Донео му је моје књиге и упорно га наговарао да их прочита. Пошто је болесник видео само на једно око, и то слабо, књиге му је читала жена, но нису „легле“, касније ћете схватити зашто. Човека који му је дао књиге неколико дана је мучила тешка главобоља, иако је пре тога постио и одлично се осећао. Схватио је да је део проблема свога болесног пријатеља преузео на себе.

Тада ме је питао: «Зашто се ово десило? Можда није требало да помажем?»

Одговорио сам: «Помагати треба, али правилно. Књигу је можда требало предложити, рећи нешто о њој, али при том оставити слободу избора. Ако човек није спреман, он неће читати књигу»

А сада наводим текст са цедуљице коју сам добио на предавању:

„Поштовани Сергеје Николајевичу,

Имам друга. Таквих добродушних, праведних и предусретљивих људи нема много. Распоређен је да служи на Камчатки. После три године жена га је напустила и вратила се у Ригу са њиховом ћерком. Он ју је замрзео. Нешто касније почели су да му отказују бубрези, три године је провео у болници. Само се залечио. Неколико година је јако пио. Пре пар година се поново оженио. Жену обожава и она за њега све ради. У мају ове године почео је да слепи. У болници «Бурденко» су му оперисали тумор на великом мозгу, делимично је парализован, вид му се није вратио. После мог покушаја да му пренесем информације из ваших књига почело је да ме боли «доле». Сада је наставио да мрзи прву жену и обожава другу. „(Даље следи име и презиме друга, које нећу навести).“

Дакле овде је ситуација потпуно јасна, није потребна никаква дијагностика.

Прво питање је: зашто је овог човека оставила жена?

Одговор се намеће сам: за његову жену је много већи значај имала срећна судбина, удобност, стабилност. Али, танго је игра за двоје!

Закључак је следећи: значи, он је такође спреман да изда другога због срећне судбине. А то је и урадио – одрекао се љубави према својој бившој жени, када је била унижена његова судбина и благостање.

Ако смо увређени на некога због новца, значи, у нашој души постоји похлепа и завист. Ако смо безумно љубоморни, значи, и сами смо спремни да преваримо. Ако некога презиремо због неморала, значи, и сами смо дубоко у себи непоштени.

Друго питање: а где су нестали добродушност, праведност и пожртвованост овог човека? Како се то може довести у везу са његовим унутрашњим стањем?

Ако применим свој систем могу да донесем следећи закључак: ако се човек клања праведности, поштењу, савршености, пре или после они ће почети да му заклањају љубав према Богу.

И тада Бог узима оно што нам је важније од љубави према Њему, и чини то за спасење наше душе. Јер без љубави према Њему, наша душа пропада и растаче се, а онда болује и умире тело.

Први знак да смо почели да се везујемо за праведност и виша осећања је: људи почињу да нас издају. Временом ћемо и ми почети да издајемо, а онда, после неког времена, да се разболевамо и умиремо.

Човек није опростио жени преко које су му послали крах идеала и судбине. Не само што није опростио, него је и замрзео, значи, чишћење које је дато преко другог човека није успело.

Тада чишћење долази кроз болест. Програм самоуништења, који је изникао као резултат мржње и одрицања од љубави, заустављан је великим количинама алкохола и пропадањем бубрега.

Ако би тог човека у будућности чекала усамљеност и невоље он би био здрав. Али десило се нешто друго. Могуће је да је на вишем плану, њему била суђена велика љубав и друга жена. Али пре него што ће дати, Бог прво узима, и ако не прихватимо губитак и не сачувамо љубав, талас среће ће нас убити.

Када је срео другу жену и заљубио се у њу, везивање за идеале и срећну судбину (то јест стабилну срећу са другим човеком) букнуло је огромном снагом. Почело је подсвесно одрицање од љубави, кидање везе са Богом. Пошто преко људи није могао да прихвати очишћење, одмах се, аутоматски, укључила друга варијанта чишћења – преко болести.

Ако би покушао да опрости првој жени, изнова би му дали могућност да очисти душу преко људи: издао би га друг, увредила жена или ташта, дошло би до непријатности на послу итд.

Изричито одбијање да опрости жени која га је увредила, то јест груба, непријатна, трауматска ситуација, оставила му је два излаза: болест или смрт.

Ако би програм самоуништења као резултат одрицања од Божанске љубави био слабији, спорије би деловао и ударио би по урогениталном систему. Но, тада би био много, много, јачи. Што рушимо, то и боли. Пошто се он свесно одрекао љубави, програм самоуништења га је ударио по глави.

Трауме, тумори, снижење функција мозга, вида, крвних судова – све је то блокирање програма самоуништења. Обично, ако лекари не могу да помогну, човек осети безнадежност свог положаја, и почиње да размишља о души, обраћа се Богу и моли се. Опрашта свима, јер осећа да му је лакше у души, иако би, на крају, требао да се окрене љубави и Богу. Ако човек неће да се мења, неће да «отпусти» свој бол и губитак, ако не налази пут ка љубави, а тражи лекаре и исцелитеље, спасење његове душе се завршава болешћу и смрћу.

Ја не поричем лекаре и исцелитеље, само говорим о систему приоритета.

Обраћам се свима који ми се обраћају или ће ми се обратити са питањима.

Ако хоћете да помогнете себи, не ослањајте се на мене.

Прво правило:

– Доведите у ред свој начин живота: не преоптерећујте се, доведите у ред
исхрану, одбаците све што вам узима много енергије.
– Одвежите се од проблема, од посла, од односа, од узнемирења.
– Жртвујте се и дајте милостињу.
– Пређите на једнобразну исхрану која не побуђује апетит.

Друго правило:

– Смањите своју зависност од жеља, стабилности, благостања, од ваших нада и циљева.
– Научите се да прихватите трауматску ситуацију. И то не само површно, већ на најдубљим, најширим нивоима.

Шта је то прихватање трауме?

* То је чување љубави према Богу при губитку људске среће.
* То је рефлекс стремљења према Богу у тренутку неиздрживог бола у телу или души.
* То је одбацивање свега што смета љубави: мржње, увреде, осуђивања и унинија.
* То је виђење Божанске воље у свему што се десило.
* То је безусловно прихватање Божанске воље и њеног вишег, позитивног смисла, који нам није увек јасан.
* То је схватање да свака ситуација, колико год неправедна и кошмарна била, увек нас усмерава према Богу, што значи љубави, пошто је Бог, Творац, симбол апсолутног јединства целе васионе, према томе и, и симбол највише љубави у васиони.

Још једном подвлачим:

– Нема ситуације у целом свету и васиони која би оправдала одрицање од љубави.
– На Божанском нивоу, све нам је опроштено у прошлости и спасени смо у будућности.
– Ако нисте научили да прихватате болне ситуације, ако нисте научили да праштате и сачувате љубав, моји савети су за вас бескорисни.
– Прочитаћете још милион одговора и савета и ништа нећете разумети. То говори да сте схватали главом, мишљу, свешћу. Али, ми пре свега схватамо осећањима. Ако душа није прихватила, глава никада неће схватити.

Учините први корак

– Прођите много пута главне ситуације у свом животу с љубављу према Богу, усредсредите се на љубав.
– Учините то на фону одвезивања, несебичности, давања. Да би дошло Божанско, људско, на неко време мора да умре. Почните са тим.
– Идеализам, калњање идалима – то је замена стварности за жеље.

Учесници форума се одушевљавају: «Како нема давања, па ми помажемо један другом и размењујемо искуство?»

Осетите разлику.

Учесници форума су направили одређени клан, у оквиру кога помажу један другом. Али нема свако време, могућности и жеље за учествовање на форуму.

Узгред, до данас у одељаку «Питања» упорно ми стижу молбе о слању видео касета иако постоји одељак „Видеокасете“, и доступан је свима, а видео касете и дискове можете добити у било ком делу света.

Још једном питам: да ли је то глупост, лењост, мржња или недостатак времена.

Тешко ми је да одговорим на ово питање.

Дакле, савети који дајете један другом на форуму су једно, а ваше искуство које ми шаљете нешто сасвим друго.

Направио сам сајт да бих помогао свима, а не само једној групи људи која ми поставља питања или учествује на форуму или на чету.

Хоћу да помогнем свима, а с друге стране, очекујем помоћ од свих.

Када ми човек шаље информацију о свом личном искуству, могу ту инфромацију систематизовати, обрадити и учинити доступном за све, а не само за оне који могу или хоће да буду присутни на форуму.

Људи су хиљадама година сплеткарили и давали један другоме савете и поуке. Резултат тога вам је познат – пустош.

Ја покушавам да направим систем, који ће помоћи човеку да се промени и на сајту сам отворио посебан простор «Искуство» да бих ојачао тај правац.

Нисам хтео да се форум претвори у место «кухињских разговора». Мој задатак је да максимално сажмем информацију. Када ми се човек обрати, он покушава да «уђе», подигне се, на мој ниво. Ви предлажете да се ја спустим на ваш. Схватам да је народу потребно «хлеба и игара», но молим да ми опростите – немам времена. Искрено се радујем што ви помажете један дргугом, али немојте заборавити и осталих шест милијарди људи и скромног аутора, коме је такође потребна ваша помоћ.

Желим вам успех и сажимање информација. И наравно, сажимање времена. А такође и љубави 🙂

Аутор
С.Н. Лазарев

П.С. Јуче ми је једна жена испричала занимљиву причу. Муж њене познанице био је тежак пијанац.
Другарица јој је рекла: «А зашто су код тебе зидни часовници изнад икона? Лазарев је на предавањима говорио: «Све у стану што виси изнад човекове главе, добија веће значење, томе се подсвесно клањамо, и часновници никада не треба да висе изнад икона.»»

Жена је преместила зидне часовнике и окачила их испод икона. После два дана муж је изненада престао да пије; и до данас не пије.

Време – то је симбол жеља, жеље не смеју да стоје изнад Божанског.
Тако да за сваки случај, погледајте ваш стан. Иконе окачите више, а плакате са голим женама оденсите у подрум.
Може бити да се тада и ниво општења на форуму подигне 🙂

Извор: Стари сајт С.Н. Лазарева, 2006-2007

Превео: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s