Арсеније Тарковски – ВЕТАР

Душу ми ноћас сета обузима.

А волео сам с рашчупаним праменовима,
Ишибане ветром таме
И звезде, што свањују саме
Над мокрим септембарским вртовима,
Као лептири са слепим очима,
И над реком цигански путеном
Климави мост, и жену с марамом
Спалом са рамена, над тихом водом,
И те руке, као пред бедом.

И чинила се жива,
Жива, као пре, но речи њене
Из влажних "Л", сад нису означавале
Ни срећу, ни тугу, ни жеље,
Мисао их више везивала није
Ко што у свету живих обичај је.

А речи су, попут свећа на ветру, гореле, 
И гаснуле, као на њена рамена да су пале 
Туге свих времена. Са мном је ходала, 
Но њена стопала нису дирала 
Земљу, што пелен је горка, и сива, 
И мени она више није изгледала жива. 
Давно, давно - име имала је. 
Септембарски ветар и у мој дом 
Проваљује -            
           звецкајући час бравама, 
Час милујући косу ми рукама. 

Арсеније Тарковски 

Препевао: Александар Мирковић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s