Бела Хамваш – ОПСЕНА И СТВАРНОСТ

Ево експеримента који жели да на најкраћи могући начин објасни метафизику.

Замислимо да се данас, овде, у Европи, окупе метафизичари на светски конгрес: одржавају бројне седнице, читају расправљају… На крају у једногласној одлуци изразе резултате конгреса: – чулни свет је непостојећа илузија. Донесу одлуку која доликује да је донесу метафизичари свих времена и свих народа, јер је то одиста становиште метафизике. Илузије је столица на којој седе, светиљка која им светли, просторија у којој седе. Када су донели одлуку, у загради букне пожар, и шта се збива? – Метафизичари, сулудо бежећи испред непостојеће ватре, искачу кроз непостојеће прозоре, на непостојећу улицу.

Пример овога парадокса хоће да у корену ухвати питање метафизике. Јер када је реч о метафизици, у свакој прилици је реч о истом. Чулни свет је илузија. То је квинтесенција учења метафизике. Узалуд човек верује у обичан живот – да објекти имају своју стварност; узалуд наука верује да се искуство усмерава на стварне објекте. Чулни свет је илузија. Али када дође до стани-пани, метафизичар је први који порекне ово учење. Ето парадокса.

Како се може разрешити ова противречност?

На следећи начин: несумњиво постоји једна стварност. Различити погледи разликују се по томе шта сматрају једином стварношћу. Свакодневни живот, материјализам и рационалистичка наука изграђена на њему, каже да је једина стварност материјална природа, објективни свет; дух није друго до дериват ове материје. Постоји само такозвани спољни свет. То становиште се назива светом објективне стварности. Насупрот овом схватању налази се метафизика која каже да је једина стварност духовни свет. Материја није ништа друго до пројекција овога духа. Ово схватање се назива субјективним идеализмом.

Овде, међутим, треба додати важну примедбу. А та примедба гласи: конкретни истраживачки методи науке никада нису усмерени на стварност, него свуда на природу – понављам – не на стварност, него на природу. Природа је онај објекат који је доступана научним методама. Наука нема метод за истраживање стварности. А стварност није једнака природи. Природа је дати облик стварности у одређеном простору и времену; а стварност је онај појам у који не само да може да стане, сада и овде, дата и доступна природа. Стварност представља укупност свих природа и свих замисливих природа заједно са свим њеним суштинама, збивањима, појавама.

Наука стоји насупрот овде и сада датој природи и због тога је темељни појам науке – природа. То је оно што она истражује, то је оно што она сме и може да сме. То је par excellence објекат науке. То је солидна и чврста основа од које она не може ни за корак да одступи.

Метафизика се, међутим, не бави природом, него стварношћу: нечим у чему је природа само један елеменат. За метафизику постоји реалитет и таквих чињеница које наука, у недостатку јасних објеката, не може ни да такне. Наука се бави природом, односно објектима; а метафизика се бавим свим оним што спада у универзални круг стварности, у тзв. круг бивства.

Ситуација је значи таква да наука извршава своје специфичне задатке, може да открива и систематизује – у односу на природу. Али истински смисао сваког научног акта може се достићи само онда ако се овај акт пројектује на разину стварности. А то значи – ако се смести у перспективу метафизике. Њутнов закон је научан, дакле поједностављена констатација која се односи на природу. Ова констатације је, међутим, постала значајна, не само на разини природе него и на разини стварности, односно не на разини par excellence науке него на разини par excellence метафизике – јер свака мисао тек овде добија свој истински лик. На разини науке поједини акти немају никакве последице у простору који се налази изван круга науке. Сви акти су овде конкретне чињенице, ништа више. Последица аката, њихово дејство на друга подручја бивства одигравају се на разини метафизике: научне природне чињенице улазе у круг стварности.

На то ће, наравно, неко поставити питање – а има сва права да га постави – зашто је то тако? Како је то могуће да утврђивање научних чињеница, теорија, систематизовања, откривања, значи сваки научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао постиже и може да постигне само на натприродној (meta ta physika – над природом) разини? Одоговр је веома једноставан и кратак.

Научни акт који се односи на објективну стварност свој прави смисао зато може да постигне само на натприродној – метафизичкој разини јер истраживње стварности није научно, већ метафизико питање. Појам реалитета јесте база и мера науке, то је нсумњиво. Целокупне природне науке изграђене су на појму реалитета. Али сам појам више не спада у природне науке. Што се тиче истраживања, контроле, мерења овога појма наука нема никаквих средстава. Наука користи овај појам, и то толико да без њега не може да начини ниједан корак. А појам реалитета није научна, већ метафизичка категорија – и то категорија бивства. То је она категорија по којој су и начуни акти или исправни, или то нису, другачије речено: реални су, или нису реални. Али овде следи најтежи корак: „реалитет“. Појам „реалитет“ није тако једноставан и у потпуности јасан, као што то мисли научна пракса и како се његово значење употребљава.

И због тога сада следи његово метафизичко објашњење.

Метафизика тражи стварност. Док тражи стварност, поставља питања шта је примарно: природа или стварност? Шта је важније: – природа или стварност? Шта је пре? Шта је универзаллније и генералније у човековом основном стању? Шта је реално: – природа или стварност? Шта је оно што постоји независно од мене – и од сваког човека – природа или стварност?

На ово питање одговара једино метафизика свеукупног човечанства, древна и основна метафизика. Она метафизика којој је све друго само потомак и варијанта, и која чува оснвоно стање универзалног човечанства – метафизика Упанишада.

Упанишаде кажу:

Бивство постоји. Ово бивство је једно. Значи постоји једно бивство.

То је природно. Постоји једно бивство, евиденто и само по себи се разуме. Логичка таутологија. Ако постоји бивство, онда све спада у његов круг, зато постоји једно бивство. (…) У ово једно бивство спадам и ја.

Ако бивство постоји, онда је бивство стварност.

То је таква таутологија, тако евидентна. Ни њу не треба тумачити.

Ако постоји бивство, онда нема небивства.

Свако без и мало напора може да следи овакву таутологију. То не захтева доказе.

Ако је ово бивство једина стварност, онда изван ње нема стварности, строго следи из претходнога. Логички је исто тако евидентно, и ито тако не захтева доказе.

Све што изгледа да постоји изван ове једине стварности, то није стварност. То је опсена.

Таутологија то само још боље изоштрава и истиче крајње последице.

Ово откриће – каже Веда – чиним ја, субјективни човек. Чиним ја, лишен сваког утицаја, на примарни начин, и то тако што не мислим на основу претходних промишљања, него је то примарна база мога бивства. Не знам другачије да будем, само тако што себе као живо биће држим постојећим, и као постојећи проживљавам стварност.То је предуслов сваког елемента мог бивства и на томе почива целокупно моје бивство.

Али ако ја, субјективно биће, ја, стварно постојећи, јесам онај који је бивство, који је једина стварност, и изван мене нема стварности, онда све што изван мене изгледа да се види, то је нбивство, нестварност, него: – опсена.

Опсена није стварност, опсена је опсена. Опсена је опсена ја, постојања, стварности: не-постојање, не-стварност: – објекат, природа.

Ових неколико реченица заправо је цела метафизика. То је сажети извод Упанишада.

А последице су следеће:

Природа није стварност. Природа није постојећа. Природа је објекат. Објекат субјективног ја. Опсена ја. Опсена се, наравно , не може распршити мисаоним освешћивање, промишљањем, констатацијом. Зато конгрес метафизичара, мада је и закључио да је спољни свет илузија, односно интелектуално осетио да је природа опсена – није умео да распрши и ликвидира опсену. Интелектуалним разумевањем стварност се не може сазнати. И управо због тога је метафизичара ја даље било опсењено и ватра је била опсена, пред опсеном морали су да опсењени искоче на улицу која је исто таква опсена као и ватра, природа, и исто је таква опсена као и конгрес заједно са својом одлуком да је све опсена. Упанишаде кажу да опсена није индивидуална маја (опсена) као што су то погрешно разумели европски метафизичари, него маја која је важећа за универзално човечанство и за сваки субјекат, то јесто опсена.

Ова метафизичка концепција је незаобилазна. Наука у односу на метафизику обично поставља овакву аргументацију: у реду – ова чинија трешања на столу је за мене опсена, али откуд то да ако дође потуно непознат човек, он ће видети ову чинију трешања на столу и почеће да их једе? Метафизика Упанишада на то одговара: – јесте, непознати ће видети чинију, и треба да је види, јер сви заједно видимо како Сунце излази и залази, заједно доживљавамо буру на мору и рат. Зајдено, сви попуно једнако, јер смо сви у ропству истоветне универзалне опсене. Сви живимо у истоветној природи. У истој маји, у истом зачараном стању са својим субјективним ја.

Али – кажу Упанишаде – ако човеков субјекат, ја, једини постојећи, уме да се пробуди на другу будну ситуацију која се разликује од опсене – а то сваки субјекат може да учини – онда ће бити свестан да опсена није једино понашање субјекта. Опсена није ништа друго до деградираност будности субјекта. Зачарано стање. Месечарство. Ако је ликвидира ту деградираност, постаје буднији, све боље и боље види, и видеће опсењеност природе. Из ове будности неће видети само природу, него стварност. А стварност је да је природа управо опсена, а једино постојећи је субјекат.
(…)
А да ли се може сазнати опсена? Како да не! Али нема никаквог смисла. Зашто? Јер не дотиче стварност, постојећи субјекат, већ само непостојећи. Разумно сазнање само је једно: једино сазнање субјекта јесте да је субјекат постојећа стварност – а оно што изгледа да је изван њега, то је последица деградиране будности, то је опсена.

Бела Хамваш – Велика ризница предака, стр. 13-20 (Службени гласник, Београд, 2011)
Превео: Сава Бабић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s