С.Н. Лазарев – ЉУБАВ ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

Људи су навикли да се површно односе према садржајима Светих књига. На први поглед постоје само две основне заповести. Прва заповест – потпуна, апсолутна љубав према Свевишњем: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом..“ Друга заповест – „Љуби ближњег свога, као самога себе.“ Многи верујући људи граде своје животе полазећи од ове две заповести. Али, због нечега, јављају им се проблеми.

У васељени све је троично. Свака појава, процес троични су – иначе не би било развоја. Испоставило се, друга заповест у себи садржи и трећу. Заповест „Воли ближњег као себе самог“ подразумева да човек прво треба да заволи себе, а тек онда – као самог себе, да заволи и ближњег.

Посматрано на тај начин, главна заповест у васељени гласи овако: као прво, воли Бога више од свега, као друго, воли себе, и, треће, воли ближњег као себе самог. Треба волети Свевишњег, треба волети Свевишњег у себи, и треба волети Свевишњег у другима.

У складу са овим заповестима следује изградња сопственог живота. Када човек схвата да постоји оно више, које обједињује две супротности, да постоји оно што је изнад нашег људског „ја“, тада ће, у критичним моментима, моћи да се жртвује ради других. Човек је дужан да воли себе, дужан је да се стара о себи, али може заборавити на себе и жртвовати се зарад другог човека. Ако, испуњавајући заповести „Воли Бога“ и „Воли ближњег„, човек престане да воли себе, онда се, на крају, нељубав према себи претвара у нељубав према ближњем, и према Богу, т.ј. у своју супротност. Гушење себе доводи до нарастања унутрашњег протеста и агресивности – и, као резултат свега тога, човек престаје да воли друге и почиње да воли само себе. Што више човек себе „гази“ – агресивнији је, и суровији постаје према другима. Агресија према другима, пре или касније се претвара, у агресивност према Богу.

Ако смо разумели однос између три главне заповести, даље, нужно је одредити шта заправо значи – волети себе? Наша суштина је Божанска, и љубав према себи пре свега значи, љубав према свом Божанском „ја“. У пракси то се испољава тако што не мислимо о себи лоше, не презиремо себе, не осећамо страх пред будућим догађајима, не очајавамо. Исус Христос је говорио да је Бог – наш Отац и да смо ми – Његов део. Зато немамо право на таква негативна осећања, јер она, у суштини представља агресију према Богу, убиство љубави у својој души. То је недопустиво.

Човек је пре свега душа, потом – дух и тек онда – тело. Из тога произилази да волети себе – значи заштитити своју душу, старати се о својој души. Старати се о сопственој души значи сачувати љубав у души, шта год да се деси; то је испуњавање заповести; то је брига о свом моралу, о својој доброти, о побољшању свога карактера. Потребно је обуздавати животињске нагоне и развијати виши инстинкт – инстинкт стремљења ка Богу. Човек који се брине само за своје тело и дух, не размишљајући при томе о души – не воли себе. На другом месту, потребно је старати се о свом духу – о развоју своје свести и својих способности, о својој судбини. Треба помоћи свом људском „ја“ да се отвори, рашири, треба остваривати своје циљеве, реализовати своје жеље, ни у ком случају не закопавати таленте у земљу. Непоходно је старати се о телу, али најважније је не стварати култ тела, обожавање тела, не дозволити да старање о њему  искочи у први план.

Овде постоје неке опасности о којима треба знати. Трошећи енергију човек се развија; да би енергију добио мора је прво дати. Али, енергију треба давати док душа осећа срећу. Ако човек даје превише енеригије он себе „искључује“. То је такође облик испољавања нељубави према себи. Понекад то може довести до губитка здравља и живота.

По чему се љубав према себи разликује од егоизма? Главна разлика је у томе што егоист пре свега воли своје нагоне, обожава их, а човек који реално себе воли – нагоне обуздава, непрестано се трудећи да измени свој карактер, прелазећи са животињског начела на људско и Божанско. У таквом случају љубав према себи се не претвара у везаност и самообожавање – као што се дешава код егоиста. Ако схватамо да је љубав према себи – пре свега љубав према Богу, који је у нама, онда по дефиницији то не може бити везаност, већ ће љубав према свом људском егу у таквом случају бити слична љубави према несавршеном детету, које треба васпитавати и о којем се треба старати.

Особито је тема љубави према себи актуелна и значајна за жене. Нељубав према себи, незадовољство собом, мрачне мисли о својој будућности – програм је уништења сопствене деце. У периоду формирања детета (до зачећа, и у време трудноће), мајчина осећања изграђују дететов будући поглед на свет и карактер. Ако је код њен присутан очај, нељубав према себи и својој судбини, тај програм самоуништења ће се код детета појачати и оно ће бити болесно, његово тело ће патити.

Многе жене, после читања мојих књига су убеђене да се агресија према љубави испољава, у основи, кроз увређеност и мржњу према мушкарцима; иако је нељубав према себи и својој судбини – много је опаснија. Тај програм (нељубави према себи) може изгледати као губитак смисла живота, као губитак вере и наде, као разочарање у блиског човека и у себе, као потуна унутрашња пасивност и губитак жеље да се било шта уради, као одрицање од маште и виших жеља. Ако је човек само на тренутак помислио лоше о својој будућности, то већ представља лагано самоубиство.

На фином плану нељубав према себи и одсуство жеље за животом једно је исто. Ако не волим себе, то значи, да у складу са законима подсвести, морам умрети. У нашој подсвести постоје две позиције: или ја нешто волим и тада то „нешто“ има право на постојање, или ја то не волим и тада оно нема право да постоји, мора нестати.

Савремени психотерапеути говоре да смо престали да волимо себе. Али они не схватају да је то последица тога што смо престали да волимо свет, своје родитеље, друге људе. Одрицање од вољеног човека који нас је увредио, повредио или преварио, на фином плану изледа као да смо пожелели да умремо.

У души човека који је заборавио на Бога – љубав се хлади. А Бога престајемо да волимо онда када уронимо у људске вредности, када пре свега тежимо ка благостању, подигавши нагоне на пиједестал.

Поставка „Воли ближњег као себе самог“ је велика, али истовремено и катастрофална, смртоносно опасна ако је човеку основна. Богу је, главни конкурент у нама, вољени човек. Прво треба разумети смисао речи Исуса Христоса: „Човекови непријатељи су укућани његови“,(„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу;нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови.“ Мт. 10, 34-39, прим.прев. ) и тек после тога можемо говорити да треба волети свога ближњег.

Када теза „Воли ближњег свога као себе самог“ доспе на прво место, у човеку се појављује тенденција ђаволизма, т.ј. ђаволизам је тенденција – губитка љубави и тежње ка Богу. Религија говори о томе да је страст – нешто лоше, да се од страсти треба избавити помоћу молитве, поста и сл. Али нико не говори о томе да љубав према ближњем такође може бити – нешто лоше. Ништа се не говори о корену греха – везаности за овај свет, и пре свега ближње – која и постаје извор страсти и патње, за којима следе болести и смрт. Ближњега треба волети, о ближњем се треба старати, али при томе не смемо заборавити да се у томе крије и велики ризик губитка љубави према Богу.

У другом човеку пре свега треба волети и видети Бога – зато није добро људе осуђивати, лоше мислити о њима. Треба разумети: пре свега потребно је старати се о души блиске особе. Ми смо навикли да сматрамо старањем помоћ усмерену само ка телу. Ми мислимо да блиској особи морамо обезбедити новац, одећу, посветити јој време, направити компромис, жртвовати своје интересе. Све то зовемо старањем. Али, понекад старање представља и ограничавање човека у нечему, строг однос према њему. То је већ старање о његовој души. Ми смо дужни да помогнемо ближњем да осети љубав према Богу и обузда животињске нагоне.

У ситуацијама када губимо дужни смо да сачувамо љубав према Богу, да прихватимо Његову вољу и сачувамо љубав према себи и другима – као онима који носе Бога у себи. Без тога нећемо имати будућност.

С.Н. Лазарев
Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=3019&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s