Ђуро Шушњић – ЛИЧНА ПАТЊА И НОВЕ ИСТИНЕ

Кад пати друштво, говоримо о друштвеној кризи; кад је појединац у кризи, говоримо о личној патњи. Патња је увек нарушен склад између јединке и средине, макар та патња била и самоужитак човека. И друштвена криза и лична патња непресушни су извор нових сазнања (1), нарочито када је реч о духовима чија је жеља за новим истинама јача од страха од очекиваних болова. Јер они знају: најдубље мисли и најдубљи болови иду заједно. Ко не пати, тај не мисли. Ви мени претите болом, а ја вама истином. „У патњи постоји идеја“. (2)

Из личног искуства знам да има таквих тренутака када сам потпуно сам, напуштен од свих, без ичега изван мене или у мени за шта би се ухватио и на шта би се ослонио, и, баш тада, о Боже, баш тада, иако тога нисам никад био свестан, био сам потпуно слободан од свега, јер ништа нисам имао, и зато слободан да кренем у било ком правцу, да ставим будћност пред ноге, да пођем за оним унутрашњим гласом који ме позива у још неискушане просторе живота. „Јер шарене и веселе могућности живота почињу заправо тек после оне катастрофе која је све збирсала и која се тачно назива грађанском смрћу, а од свих положаја у животу највише нам изгледа пружа онај кад нам је тако рђаво да нам горе више бити не може.  Верујте то човеку, пријатељице драга, коме је тај положај, ако не из материјалног а оно из унутрашњег искуства, познат не може боље бити! Уосталом, ви се у њему још заправо и не налазите, а то је, извесно, и разлог који спутава крила вашег духа.“ (3)

Патња је извор идеје, она својом окрутном руком дарива човеку још окрутније истине. Сваку патњу човек претвара у једну истину. Живот је патња и зато је живот истина. Патим – дакле постојим! О, кад би задовољни знали, шта уопште значе они страшни тренуци када се најдубља патња претвара у најузившенију истину!  Када се из дубине очаја вади бисер истине! Ништа узвишено и дубоко не пада човеку на памет ако није рањен до дна своје осетљивости! Мисао се рађа на болним местима телесне и душевне напетости, у некој плодној грозници. Дубину своје љубави меримо величином наше патње кад ту љубав изгубимо; значења и значаја слободе за наш живот постајемо болно свесни када упаднемо у ропске ланце; живот знамо ценити кад нам је опасно угрожен… Све су то прилике кад нам је лакше наћи речи за изражавање губитка или пораза него их смоћи за описивање среће. Опет из искуства говорим: више ме чине писцем и човеком моји порази него моје победе, јер из пораза сам учио о величини и дубини људске душе, из победа сам излазио сиромашнији за плодну људску патњу. Зато позивам у бој који је унапред изгубљен за оне који очекују победу, а који значи добитак за оне који знају да се окористе искуством што га црпемо из људских пораза. Идеје су награде за јаде. Никад нисам био без јада, никад нисам био без идеја.

О ближњима можеш нешто дубље сазнати (4) само ако с њима живиш и радиш, а то је веома тешко и веома болно, укратко, то је патња. Али кроз патњу ми најдубље упознајемо наше ближње. Патња није особина мене као живог бића, већ облик у коме ми се свет јавља и открива – начин сазнавања света око мене и у мени. Истином зовом свако искрено давање облика своме болу. Без осећања патње не бих знао да сам жив, и био бих лишен најдрагоценијих истина о себи и другима (5). Не може се ући у истину осим кроз врата бола.

У животу ме често храбрило сазнање да и други пате, да су њихове патње можда много теже и дуже, али да нас све заједно ипак очекује награда за претрпљене болове у облику неке младе и дубље истине, коју без муке не бисмо никад упознали (6). „Поред оног ја које пати, смјеста никне оно ја које ту патњу окрутно запажа и хладно зарезује. А из те страсне запажачке ангажираности ниче извјесно мало олакшање. Мало , али ипак такво да значи надрастање. И при том као да наше право, дубље и аутентичније ја лежи не у оном ја које се свија и грчи, него, бар за трунку више, у оном ја које му преко рамена радознало вири у рану“. (7)

Знам да се позитивна наука сумничаво односи према истинама које долазе изнутра, из унутрашњег човека, и да ће ми упутити многа питања на која нећу моћи да одговорим њеним језиком. Она тврди да је истинит само онај исказ који се слаже са спољашњим чињеницама, а ја питам: шта је са исказима који се слажу са унутршањим чињеницама? Зар је стварност у нама мање стварна од стварности изван нас? Шта смета једном исказу што није научан ако је истинит. Научни исказ мора бити истинит, истинит исказ не мора бити научан.

Ко не говори из свог искуства боље је да ћути! Сваки пут говорим из свога искуства, јер је то једино искуство које имам, али не и непоновљиво, пошто се моје искуство, очигледно, понавља у другим људима и њихово у моме, и тако проверава. Искуство патње је универзално људско искуство, начин на који свет улази у свест. Кога вуче неодољива жеђ за сазнањем, тај је пристао на патњу као пратњу. Велики истраживач људске душе сјајно је запазио: „Ма шта чинио ја се бола свога ослободити не могу; ту нема бијега и нема повратка, јер он је увијек пода мном као бескрајан оцеан под уморном птицом.“ (8)

Патња је највиши врх нашега искуства, и са тога врха, као са неке животне осматрачнице, могу се једино сагледати и изрећи неке истине о људском животу и јасније него гледањем одоздо, са дна живота сапетог у свакодневне навике и робовање ужицима. У болоном протицању времена, сви који су мислили, искусили су патњу, и добро су знали да је патња била неопходна цена истине. „Све велико што познајемо долази нам од нервозних. Они су, и нитко други, основали вјере и створили ремек дјела. Никада свијет неће знати се што им дугује, а још мање што су они претрпјели да му то даду. Ми уживамо у красним музичким композицијама, у лијепи сликама, у тисућу њежних ствари, али не знамо колико су оне стајале своје творце бесаница, суза, грчевита смијеха, свраба, асме, падавице, тјескобе умиривања.“(9) Ми уживамо у туђем болу!

(…) Човек живи у друштву али, пати сам, што значи да није само друштвено биће. Друштвени догађаји урезују се у његову душу на осебујан начин, и зато је његова прича о њима само његова. То што је његова прича испричана на сличан или чак истоветан начин као и прича неког другог, ништа не говори о истоветности доживљаја, већ само о томе да се доживљаји преводе у најбаналнији језик, који, својим правилима намеће сличне или идентичне обрасце изражавања. Али нађе се међу њима, на нашу срећу, танана и осетљива душа, која своје патње преводи у одговарајући језик, износећи пред нас облике од речи, боја и звукова, који се нашој погашеној свести чине као да су пали са другога света. (11) Ту префињену душу здрав разум зове чудаком. „То  је као нека врста првог осамљена појединца обдарена једном врстом осјетила које људски род у његово доба још не посједује“(12)

Веснику нове истине, по правилу се не приређује добродошлица, јер он осећа, мисли и делује другачије него што налажу писана и неписана правила заједнице у којој и сам живи. Овај побуњени анђео, који „жели да извикује истину која га пече“, не може се контролисати на уобичајене начине, и зато се често ставља ван закона – прогласе га лудим. На основу чега? Само због тога што осећа, мисли и делује друкчије него огромна већина вођена навиком. Али тој већини, која после извесног времена и сама осећа, мисли и чини као што је овај ретки човек осећао, мислио и чинио, не пада на памет да сада себе прогласи лудом и да се лечи. Не треба схватити само као шалу онај натпис на душевној болници који су истакли сами болесници: „Ми смо луди јер смо у мањини!“ „Кажу да једна ласта не чини пролеће; али зар зато што једна ласта не чини пролеће та ласта која осећа пролеће не треба да лети, већ да чека. Тако би онда требало да чекају пупољак и трава, па пролећа никад не би ни било.“ (13)

Та задовољна већина која „проповеда спокојство сите краве“, не може да схвати због чега се њихов брат узбуђује и зашто тако пати. Ова маса, састављена од робова својих навика, не може да разуме просту чињеницу: за овог усамљеника није важна величина догађаја; за њега је одлучујућа величина доживљаја. Ако је он неку ситну увреду, преко које би сви други олако прешли, доживео дубоко и болно, његов доживљај је јак као да се ради о највећој увреди. За њега важи оно: мали грех и велика патња. Могуће је чак и да узорци његове патње не буду стварни, али тиме патња није мање стварна. Када Леопарди каже да „исто вреди сањано уживање колико и стварно“, тада се с истим правом може рећи да човек дрхти од нестварних или уображених бића колико и од оних од крви и меса, чак и више. Чим видимо човека у страху, следи да мора бити нешто чега се он плаши, макар то нешто било природно или неприродно, видљиво или невидљиво, стварно или измишљено, у њему или изван њега. Оно јесте, у најмању руку, једно стање душе, ако није ништа друго. „Можда сасвим ретко гледате муке човека коме се душа из корена чупа“, (14) без видљивог разлога! Ако ова душа, која зна само за страх и дрхтање, успе да ова осећања преточи у одговарјуће симболе („стручно вођење бола“) човечанство добија могућност да ужива у облицима искованим у патњи и „преко патње иде истини и добру у сусрет“ (15). „Не треба гледати на несрећу само с њене рђаве стране“.(16)

Ђуро Шушњић, ЦВЕТОВИ И ТЛА, Чигоја штампа, Београд, 1995, стр. 107-111

___________________________________________________________________

 1. „Јер патња је једини узрок и извор сазнања. Иако сам у почетку казао да је сазнање, по мом мишљењу, велика несрећа за човека, ипак знам да га човек воли и да га неће заменити ни за каква задовољства“ (Ф.М. Достојевски, Записи из подземња, стр. 339).
2. Ф.М. Достојевски, Злочин и казна, стр. 498
3. Т. Ман, Исповест варалице Феликса Крула, стр. 59
4. У ствари, иза сваког покушаја да упознаш друге, крије се тежња, које често ниси ни свестан, да упознаш самог себе, јер друге можеш разумети само у аналогији са самим собом, што значи да је сазнавање других друга реч за самоупознавање.
5. „Без болова се не може постати свесним“ (К.Г. Јунг, Дух и живот, стр. 351). „Кад трпим бол, свестан сам да се покреће једно питање“ (И. Илич, Медицинска немезис, Вук Караџић, Београд, 1976, стр. 122). „Кад не би било патње, човек не би знао своје границе, не би познавао самог себе“ (Л.Н. Толстој, Рат и мир, 2, стр. 314).
6. „Без мука не рађа ни духовни плод“ (Л.Н. Толстој, Публицистички списи, стр. 360.                      7. В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, СКЗ, Београд, 1967, стр. 189-190. „Ономе тко сам није двадесет година патио, забранио бих да се бави филозофијом“ (А. Солженицин, У првом кругу, стр. 356). „Несрећа учи истини чак и недаровитог“ (Л. Леонов, Лопов, II, стр. 133).                                   8. Иво Андрић, Ex ponto, стр. 79. „Има сазнајних, касних, дубоких, која су суђена као дар људима који мисле и пате“ (Оп. цит. стр. 96).                                                                                                                9.  Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 285. „Као да се напредак, уколико га има, нема  да захвали једино болести, то значи генију – који није ништа друго него болест. Као да здрави нису у сва времена живели од тековина болести. Било је људи који су се свесно и хотимице разболевали и лудели да би  за човечанство извојевали сазнања, која ће претворитиу здравље, пошто су претходно стечена лудилом“ (Томас Ман, Чаробни брег, стр. 580).
11. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 13, стр. 18
12. „Истина се понекад јавља у облицима на које нисам припремљен“ (С. Белоу, Хендерсон, краљ кише, стр. 260).                                                                                                                                                       13. М. Пруст, У трагању за изгубљеним временом, 5, стр. 199. „Ако сте обраћали пажњу на новине у мишљењу само за вашег живота, свакако сте морали запазити да скоро све доиста нове идеје, када се први пут излажу, носе у себи понешто будаласто“ (А.Н. Втхјед, Наука и модерни свет, Нолит, Београд, 1976, стр. 92).                                                                                                               14. Л.Н. Толстој, Дневници, 1, стр. 543. „И сложили смо се да свако лудило престаје то да буде оног часа кад постане колектвно, када се претоври у лудило целог једног народа, или пак целог људског рода“ (Мигел де Унамуно, Живот Дон Кихота и Санча Пансе, Култура, Београд, 1969, стр. 13).
15. И. Секулић, Писма из Норвешке, стр. 122.
16. И. Андрић, Ex Ponto, (репринт) Београд, 1975, стр. 37
17. „Има нечег истински великог, за ум и душу великог, у свакој правој несрећи. Само у њој постоји једна истина живота које се више не би лишило. Никад. (Д. Ћосић, Време смрти, 3, Београд, 1975, стр. 48).

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s