С.Н. Лазарев – ЗАШТО СТРАДАЈУ ДОБРИ ЉУДИ?

Читаоци ме често питају: „Због чега гину честити, племенити, добри људи? Како се то може објаснити? Јер још у Старом завету је записано да Бог кажњава нечасне, неморалне људе и помаже благородне, поштене. Зашто Бог шаље болести и смрт добрим људима?“

Тешко ово можемо разумети полазећи од површних представа о законима карме и текстовима Старог завета.

У јудаизму, на први поглед, све је јасно: ако човек поштује заповести, ако се понаша у складу са моралом, онда ће бити здрав, имаће добру жетву и живеће у изобиљу. Ако су га снашле болести и несреће, то значи да је згрешио, то је плаћање за учињене грехе, Бог га кажњава.

Али то је само једна страна медаље, а постоји и друга. У том истом Старом завету пише да Бог кажњава онога кога воли. Зашто Бог кажњава оне које воли?

Погледајмо историју Израела. У Старом завету Свевишњи говори: уколико Јевреји почну да крше законе, ако престану да поштују заповести Он ће уништити њихову државу, протерати их из земље и јеврејски народ ће лутати по целом свету, трпећи понижења и несреће – што се и десило. Из тога, значи, произилази да је народ Израела сагрешио и био за то кажњен од Свевишњег – две хиљаде година они плаћају те грехе својим понижењима и патњом.

Али и то је једна страна медаље, имамо и другу. Ако човек не тежи непрестано Богу, онда се од Бога удаљава. При томе, врло често, човек не схвата да је његова душа престала да осећа јединство са Творцем. И тада се појаљује помоћ у облику болести и несрећа, које човеку помажу да се врати Богу.

Ако је човек моралан, поштен, ако је верујући, онда се, како год то чудно изгледало, брже разболева и несреће га брже сустижу, него онога кога стање душе нимало не занима. Зашто? Што се човек више о својој души стара, брже му долази помоћ одозго у виду болести и невоља, да би му се душа очистила. А код човека који о свој души не мисли и спокојно иде у пропаст, може се десити да болести и несрећа уопште нема, а онда, његов живот се нагло оконча. У Содоми и Гомори су људи живели прелепо, нико није боловао, сви су били задовољни, душе су се постепено распадале, и на крају су сви изгинули.

Да древни Израел није пропао, да јеврејски народ није био понижен и патио, сустигла би га судбина Содоме и Гоморе – и Јевреји би једноставно ишчезли са лица земље. Говорећи библијским језиком, милост Свевишњег према народу Израела испољила се кроз пропаст државе, кроз понижење народа и његово расејање по читавом свету. Управо су непрестане патње, понижења током стотина и чак хиљада година, помогли људима да сачувају веру, да очувају свој идентитет, да опстану као народ који је успео да поново изгради своју државу.

Значи, болести и несреће нису само казна за грехе које је човек учинио; оне су такође и спасење, помоћ, припрема за нове нивое развоја на које човек тек треба да доспе. Ако недостаје љубави и вере, онда ће патња помоћи човеку да пронађе љубав.

Често ме питају: „Ви објашњавате да здравље и судбину човекову опредељује његово унутрашње стање. Ако је човек моралан, честит, назовимо га – праведником, ако је његово унутрашње стање хармонично – зашто се онда разболева и умире?“

На ово питање, тешко је одговорити ако пођемо од класичних представа о човековој судбини. У древној индијској традицији човек се посматра као индивидуалност, као нешто одељено, посебно. Он као да има неку своју, личну судбину и проблеми га спопадају због грехова које је учинио у овом или прошлим животима.

А заправо, човек је колективно биће. На фином плану смо сви једно, имамо заједничку судбину. Колико год да је хармоничан листић на дрвету, ако дрво почне да умире, и тај листић се умрети заједно са њим. Колико год хармоничан био човек, ако друштво у коме живи умире, и он ће заједно са свима умрети (уколико својим унутрашњим стањем не може да помогне друштву.)

Сећам се, један читалац ме је питао: „Реците, а зашто су разапели Исуса Христа? Шта је он згрешио? Вероватно његово унутрашње стање није било довољно хармонично, када је морао да прође кроз толика понижења и мучну смрт?“ Али ствар је у следећем: човек са величанственим унутрашњим стањем, видевши да некоме прети погибија, спреман је да ризикује свој живот, да погине за другог, спасавајући га. А погинуће онај чије је унутрашње стање хармоничније, који је племенитији, који је спреман да се жртвује. То јесте, храмонично унутрашње стање, унутрашња душевна срећа, ни у ком случају није гаранција физичке сигурности и стабилности

Ако су наше представе о срећи повезане са телом и срећном судбином, онда нам много тога неће бити јасно. Ако схватимо да је главна – душа, тада муке и срмт праведника постају логичне и разумљиве. Ако друштво умире, а тога још није свесно, постоји шанса да се спаси кроз муке, патњу и праведникову смрт. Ако почиње бој, од кога зависи судбина државе, у ту битку иду најбољи и наснажнији, и први гину – жртвујући се за друге.

Наша цивилизација се налази на граници; да би ми преживели жртвоваће се и гинути најплеменитији људи, честити, пуни љубави. Њихова смрт представља видљиву помоћ свима онима који ће преживети. Њихова страдања и спремност да умру за спасење других помажу нам да преживимо и представљају залог свеопштег спасења наше цивилизације.

За разлику од европског света, који сву своју моћ и енергију усмерава да себи обезбеди материјалне вредности, Русија је страдала, мучила се, тражила путеве спасења цивлизације. Ти покушаји, и огроман број жртава на том путу нису нестали без трага. Сада Русија има такав потенцијал који јој омогућава да реално измени погибељну ситуацију на нашој планети.

Није важно шта поседујемо; важно је оно што носимо у души. Човекову срећу и успех не одређује његово здравље и материјално богатство, већ његова благородност, његова честитост, и количина љубави, доброте и радости у души – то су основни састојци онога што зовемо срећом.

Још једном вам желим срећу у Новој години!

С.Н. Лазарев – Новогодишња честитка  2017. /одломак/

Извор: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=3022&Itemid=35

Превео: Александар Мирковић

Advertisements

3 thoughts on “С.Н. Лазарев – ЗАШТО СТРАДАЈУ ДОБРИ ЉУДИ?

  1. Tema je – preozbiljna i moj kratki komentar se odnosi samo na jedan delić teksta. A to je pitanje – ko nas i kako i da li uopšte uči kako da postanemo bolji? Neće ništa samo od sebe doći – moramo i mi Bogu pomoći… U tom smislu neki stavovi u tekstu nisu ni podsticajni ni optimistički. A negativni stavovi imaju prosto hipnotičku moć i rade na svom ostvarenju – jer je uvek lakše razoriti nego stvoriti, uništiti nego održavati.
    Zato oni koji su dobro upoznati sa starim predanjima, zavetima i sl. treba da tamo pronalaze uputstva za bolji život sada i ovde…

    Свиђа ми се

    1. Хвала на коментарима. Слажем се да је тема преозбиљна и додао бих захтева озбиљније читање текста и познавање учења С.Н. Лазарева. Останимо уједињени у добру, како си лепо рекао. Све најбоље!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s