Р.М. Рилке – МИ СМО ПЧЕЛЕ НЕВИДЉИВОГ, МИ ЗАНЕСЕНО САКУПЉМО МЕД ЗА ВЕЛИКУ ЗЛАТНУ КОШНИЦУ НЕВИДЉИВОГ

Да ли сам ја тај који „Елегијама“ сме дати право објашњење? Оне ме бескрајно превазилазе. (…) У „Елегијама“ живот (…) поново постаје могућан, штавише, он овде стиче оно коначно потврђење до којег га млади Малте (главно лице Рилкеовог романа Записи Малтеа Лауридса Бригеа, прим.прев.) још није могао довести, мада се налазио на правом тешком путу „des longues etudes“ (дуготрајна изучавања)

(…)Потврђивања живота и смрти показује се у „Елегијама“ као једно исто. Признавати једно без другога, то је, како се овде сазнаје и велича, у крајњој линији ограничење које искључује сваку безграничност. Смрт је од нас окренута, од нас необасјана страна живота: ми морамо покушати да дођемо до највеће свесности о свом животу, коме је завичај у оба, неограничена подручја и из оба се неисцрпно храни…. Нема ни овог ни оног света, него постоји велико јединство, у којем бораве бића која нас надмашују, „анђели“…

Ми, овдашњи, нисмо ни за тренутак задовољени савременим светом нити везани за њега; ми непрестано прелазимо ка оним пређашњима, ка своме пореклу, и ка онима који привидно долазе после нас. У оном највећем „отвореном“ свету постоје сви, мада се не може рећи „истовремено“, јер управо отпадање времена условљује то да сви постоје. Пролазност се свуда стропоштава у дубоко бивствовање. И зато сва уобличења овдашњег треба употребљавати не само временски ограничена већ их, колико смо ми то кадри, треба сврставати у она надређена значења у којима ми учествујемо. Али не у хришћанском смислу (од којег се све страсније удаљавам), него је потребно са чисто земаљском, дубоко земаљском, блажено земаљском свешћу уводити у шире подручје оно што смо овде гледали и додиривали. Не у неки други свет, чија сенка замрачује Земљу, него у неку целину, у свеопшту целину.

Природа, ствари са којима долазимо у додир и које употребљавамо, све је то привремено и трошно; али докле год овде постојимо, те ствари су оно што ми поседујемо и са чиме пријатељујемо, оне свесно учествују у нашој невољи и веселости, као што су већ биле повереници наших предака. И тако, не само што није потребно да се све овдашње ружи и унижава већ управо треба – због привремености у којој учествују једнако као и ми – да ове појаве и ствари најприснијом духовном моћи схватимо и преобразимо. Преобразимо? Да, јер наш задатак је да ову пролазну и трошну Земљу тако дубоко, тако сапатнички и страсно утиснемо у себе да њено биће „невидљиво“ ускрсне у нама.

Ми смо пчеле невидљивог. Ми занесено скупљамо мед видљивога да бисмо њиме напунили велику златану кошницу Невидљивог. (Nous butinona eperdument le miel du visible, pour l’ accumuler dana la grande ruche d’or de l’Invisible.)Елегије“ нас показују у том послу, у послу непрекидног преобраћања вољених видљивих и докучљивих предмета у невидљиву устрепталост и узбуђеност наше природе, која уводи нове трептајне бројеве у трептајне сфере универзума. (Пошто су различите материје у свемиру само различити експоненти трептања, ми на тај начин приправљамо не само интензитете духовне врсте већ и – ко зна – нова тела, метале, звездане маглине и сазвежђа).

А ову делатност на особит начин подупире и покреће све брже нестајање толиких видљивих предмета који се више неће накнадити. „Кућа“, „бунар“, нека добро позната кула, чак и сопствена одећа, огртач – значили су још нашим прадедовима бескрајно више, били су им бескрајно приснији; готово свака ствар била је за њих сасуд у којем су затицали нешто људско и у који би додавали то људско да га ушчувају. А сада, долазећи из Америке, навиру к нама празне ствари према којима смо равнодушни, привидне ствари, имитације живота…. Кућа, како је схватају Американци, америчка јабука или тамошња лоза, немају  ничег заједничког са кућом, са плодом и са гроздом у које су наши преци уносили своју наду и замишљеност…. Оживљене, доживљене ствари, ствари које су свесне нашег постојања, – клоне се свом заходу и не могу више бити надокнађене. Ми смо можда последњи људи које још познају такве ствари. На нама је одговорност не само да сачувамо успомену на њих (то би било недовољно и непоуздано) већ и њихову хуману и ларску вредност. („Ларску“ у смислу домаћих божанства.)

Земља нема другог спаса ни исходишта но да постане невидљива: у нама, који једном честицом свог бића учествујемо у невидљивом, његови смо судеоничари (у најмању руку), и кадри сао да током свог овдашњег постојања увећавамо иметак што га чини та невидљивост – само у нама се може обављати интимно и трајно преобраћање видљивог у невидљиво, које не зависи више од могућности да буде виђено и ухваћено руком: онако као што наша судбина у нама непрестано постаје у исти мах све више присутна и невидљива. Елегије одређују ту норму постојања: оне потврђују, оне величају ту свест. Оне је обазриво учвршћују у своје традиције, подупирући ту своју слутњу позивањем на древна предања и на гласове о предањима, па чак и у египатском култу мртваца желе да ускрсну клицу сазнања о таквим односима. (Иако „земљу жалопојки“, кроз коју старија „жалопојка“ води младог мртваца, не треба изједначити са Египтом, него у њој, у извесну руку, треба само видети зрачење предела поред Нила у пустињску јасноћу мртвачке свести.) Ако неко учини погрешку да Елегије или Сонете мери католичким појмовима смрти, онога света и вечности, онда ће се потпуно удаљити од њихове полазне тачке и западаће у све веће неразумевање. „Анђео“ из Елегија нема ничег заједничког са анђелом хришћанског неба (пре има са исламским ликовима анђела)…

Анђео из Елегија је оно створење у којем изгледа да је већ обављено преображење видљивог у невидљиво, око којег се ми трудимо. За анђела из Елегија су све нестале куле и палате постојеће, зато што су одавно невидљиве, а још постојеће куле и мостови из нашег живота већ су невидљиви, иако (за нас) још телесно трају. Анђео из Елегија је оно биће које се залаже за то да се у невидљивом спозна више степен реалности. – Отуда „страшан“ за нас, јер смо ми ипак привезани за видљиво, које волимо и преображавамо.

– Сви светови универзума стропоштавају се у невидљиво, као у своју следећу дубљу стварност; неке звезде непосредно увећавају и превазилазе себе, нестајући у бесконачној свести анђела, друге су упућене на бића која их споро и тегобно преображавају, бића у чијем ужасу и усхићењу постижу своје следеће невидљиво остварење. Ми смо – још једном то да нагласим – у смислу Елегија ми смо ти преображаваоци Земље, целокупно наше постојање, узлети и падови наше љубави, све нас то оспособљава за тај задатак (поред којега, у суштини, ниједан други не постоји). (Сонети показују појединости из те делатности, која се овде јавља под именом и заштитом једне умрле девојке, чије незавршено уобличење и невиност чине да врата гробнице остају отворена, тако да она, ушавши, припада оним силама које половину живота чувају свежом и отовореном насупрот другој половини што зјапи као рана.)

Елегије и Сонети непрестано се узајамно подупиру, – и ја видим бескрајну милост у томе што ми је било дато да истим дахом надмем оба ова једра: мало једро Сонета, боје рђе, и џиновско бело платно на једрилу Елегија.
15.11.1925.

/Одломак из писма Р.М. Рилкеа Витолду Хулевичу, свом пољском преводиоцу, стр. 194-199/

Р.М. Рилке – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s