Р.М. Рилке – СВЕТ НИЈЕ ПРОТИВ НАС

Свој живот морамо замишљати и примати широко, колико год можемо; све, па и нечувено, мора у њему да буде могућно. То је у основи једина храброст која се од нас тражи: бити храбар за најнеобичније, најчудније што нас може задесити на нашем животном путу. То што су људи у овом смислу били кукавице нанело је бескрајне штете животу; доживљаји названи „привиђењима“, цели такозван „свет духова“, смрт, све ове нама тако сродне ствари толико су свакодневним одупирањем истиснуте из живота да су чула којима бисмо могли да их ухватимо потпуно закржљала. О Богу да и не говоримо. Али страх пред необјашњивим није само осиромашио живот појединаца, већ су и односи човека према човеку њиме ограничени, такорећи издигнути из речног корита бескрајних могућности и бачени на угарену земљу крај обале где се ништа не збива. Јер није само лењост оно што чини да се људски односи тако неизрециво једнолико и необновљено понављају од случаја до случаја, него и страх од неког новог, недогледног доживљаја коме човек верује да није дорастао. Али само онај ко је прибран за све, ко не искључује ништа, па ни најзагонетније, преживљваће однос према другом бићу као нешто живо и исцрпшће чак и свој сопствени живот. Јер чим овај живот појединца замислимо као већи или мањи простор, одмах се покаже да већина људи познају само један угао свог простора, место крај прозора, уску пругу по којој се крећу горе-доле. На тај начин осећају извесну сигурност. Па ипак је толико човечнија она несигруност пуна опасности која затворенике у причама Е.А. Поа гони да опипају облике своје страшне тамнице, да би упознали неизрециви ужас свог боравишта. А ми нисмо затвореници. Око нас нису постављене замке и клопке, и нема ничега што би требало да нас плаши или мучи. Постављени смо у живот као у елемент коме најбоље одговарамо, и ми смо, поврх тога, прилагођавањем кроз хиљаде и хиљаде година постали толико слични овом животу да се, ако смо непомични, захваљујући успелој мимикрији једва разликујемо од свега што нас окружује. Немамо разлога да гајимо неповерење према нашем свету, јер тај свет није против нас. Ако у њему има ужаса, то је наш ужас, ако има понора, ти понори припадају нама, ако има опасности, онда морамо покушати да их заволимо. А ако свој живот подесимо према начелу које нам саветује да се увек држимо оног што је тешко, онда ће оно што сада још изгледа понајвише туђе постати нам најприсније и најпоузданије.

Како бисмо могли да заборавимо оне древне митове што стоје на почецимо свих народа, митове о змајевима који се у одсудном тренутку претварају у кнегињице; можда су сви змајеви нашег живота кнегињице које само чекају да нас једном виде као лепе и храбре људе. Можда је све што је страхотно у најдубљој основи управо оно беспомоћно што од нас тражи помоћи.

Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ, Градац, Чачак, 2012

Превела: Вера Стојић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s