Р.М. Рилке – О УМЕТНОСТИ

Париз, 17. фебруар 1903.

Ничим се једно уметничко дело не може мање досегнути него критичким речима: при том увек долази до више или мање срећних неспоразума. Све ствари нису тако схватљиве и изрециве како би најчешће хтели да нас убеде; већина догађаја не може се исказати, они се одигравају у простору у који никад ниједна реч није ступила, а понајмање се могу исказати уметничка дела, тајанствена бића чији живот траје уз наш живот који пролази.

(…) Питате да ли су Ваши стихови добри. Питате мене. Претходно сте питали и друге. Ви их шаљете часописима. Упоређујете их са другим песмама и узрујавате се када извесна уредништва одбију ваше покушаје. Е па (када сте ми већ дозволили да Вам дајем савете), ја вас молим да се свега тога оканете. Ви управљате погледе напоље, а то пре свега не бисте сада смели да чините. Нико вас не може саветовати ни помоћи вам, нико. Постоји само једно једино средство. Удубите се у себе. Истражите разлог који вас гони на писање; испитајте да ли је он раширо своје корење по најскривенијој дубини вашег срца, признајте самом себи да ли бисте морали умрети кад би вам писање било ускраћено. Ово пре свега питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој немновности; ваш живот, и у својим најравнодушниијим и најбезначајним чаосвима, мора да убде знак и сведочанство овог неодољивог нагона.

Онда се приближите природи. Онда покушајте, као први човек да искажете оно што видите и доживљавате и волите и губите. Немојте писати љубавне песме; избгавајте у почетку оне песничке облике који су сувше познати и обични: они су најтежи, јер је потребна велика, дозрела снага па да се да нешто своје у једној облсти у којој се добра, а делимично и сјајна, предања јављају у великом броју. Зато бежите од општих мотива и тражите спаса код оних које вам пружа ваша сопствена свакидашњица; пиштие своје туге и жеље, мисли које вам пролећу кроз главу и своју веру у неку лепоту – опишите све то присном, тихом, смерном искреношћу и употребите у изражавњу својих мисли и осећања ствари из своје околине, слике својих снова и предмета својих сећања.

Ако вам ваша свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе, реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли огласити њена богаства; јер за ствараоца нема сиромаштва, ни бедног, равнодушног места. (…) Па ако се из тог скретања у себе, из тог понирања у свој сопствени свет роде стихови, онда нећете помишљати да икога питате јесу ли то добир стихови. Нећете ни покушати да часописе заинтересујете за те радове: јер ћете у њима гледати своје драго природно власништво, делић и глас свог живота. Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој особености његовог порекла лежи и суд о њему: другог суда нема. Зато, веома поштовани господине, знам само један савет: удубите се у себе и испитајте дубине у којима извире ваш живот; на његовом врелу наћи ћете одговор на питање да ли морате да стварате. Примите тај одоговр онако како он буде гласио, без мудровања и тумачења. Можда ће се показати да сте позвани да будете уметник. Онда примите на себе судбину и носите је, њен терет и њену величину, не питајући никад за награду која би могла да дође споља. Јер онај ко ствра мора да буде свет за себе и да све налази у себи и природи са којом се спојио.

А можда ће те се после тог понирања у себе и совју осаму морати одрећи жеље да постанете песник (довољно је, како рекох, осетити да би се могло живети и без писања, па да се уопште не сме писати). Али ни онда ово испитивање самог себе, за које вас молим, није било узалудно. Ваш живот ће отад у сваком случају наћи своје сопствене путеве, а да они буду добри, богатии  широки, то вам желим више него што умем да изразим.

Виваређо код Пизе, 23. април 1903.

(…) Читајте што је могућно мање естетско-критичких расправа – то су или пристрасна гледишта, окамењена и обесмислена у својој беживотној отврдлости, или пак веште игре речима, код којих данас превагне једно а сутра друго, оном првом потпуно супротно схватање. Уметничка дела бескрано су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима.  – Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу или предговору…

(…) И заиста је уметничко доживљавање тако невероватно блиско полном доживљавању, његовом болу и његовој наслади, да су те две појаве у суштини само различити облици исте жудње и истог блаженства.

Р.М. Рилке – Писма младом песнику, Градац, Београд, 2012

Превела: Вера Стојић

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s