Зоран Глушчевић – ПОЕТСКИ И ПОЕТИЧКИ КРУГОВИ (стогодишњица рођења Момчила Настасијевића 1894-1938)

Момчило Настасијевић је прави и аутентични песник егзистенције и егзистенцијалне зебње. Док у есејистици користи реч страх, за песништво је одређена реч зебња, и она има мистичну боју и један тамни, мистични колико магични, свепрожимајући бруј. Сам сусрет егзистенције са светом довољан је да изазове то осећање, сваки однос, свако бивање праћено је зебњом. Није потребно да се одигра нешто велико и пресудно, опасно или ишчекивано, сваки аутентични доживљај природе, пејзажа, предмета, твари или бића изазива то осећање: зебња је пратећи ехо сваког животног феномена. Зебња прати раздвајање есенције и егзистенције, зебња подрива сваки излазак из субјективног круга свести.

И смрт удружена са доживљајем стрепње, стрепња преплављује не само Настасијевићеву поезију него и прозу, многе његове приче у целини представљају велике метафоре зебње и стрепње не само због наговештаја или додира са смрћу него и заобг саме загонетности и ирационалности људских односа, судбина и неразјашњивих животних збивања. Зебња се наслућују или најављује језичким ритмом којим је нешто испевано или испричано, њу сугерише атмосфера непрозирног тајанства и маште у коју Настасијевић заодева своје стварање.

Настасијевић је наш први модерниста егзистенцијалист, прави Кејркегор у стиху и прози. Његова зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених немачких и француских философа егзистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања (пре)осетљивог бића на само присуство у животу. Ипак је тај трептај зебње добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.

Поетска мисао Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је суштина егзистенције у патњи и страдању: егзистенција пати због одвојености од есенције, дух због заробљености материјом. Суштински поетски садржаји Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости. Отуда је поезија сва у напону да „открије истину постојања“. У чину поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“ Иако духовно биће или баш зато, човек је спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.

Први корак у чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба јер су део Божанске креације као и ми, а сажаљење је замена самосажаљење због патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски простор испуњен жудњом егзистенције за есенцијом, нераздвојини пратиоци песника су страх, бол, радост и смелост.

Настасијевићев мелодијско-метафорички систем у подједнакој мери негира конвенционалну песничку форму дучићевско-ракићевског типа као и колоквијалну мелодику, ритмику и синтаксу говорног језика. Он има далеко дубљу намену и амбицију него што је обична, ма колико превратничка смена стилова или ритмичко-метричких образаца. Настасијевићева прозодијска револуција тежи поновном стапању са праисконском бити наше духовне егзистенције, како националне тако и универзалне, тежи продору у коначну, колективно-архетипску суштину нашег постојања.

Настасијевић је био стваралачки заточеник речи, али је у музици видео извор духовне и стваралачке еманације. Читав феномен поетског и естеског Настасијевића представљају један од покушаја да се дух и звук (тон) доведу у строгу неминовну, метафизичку неоспорну везу и јединство, да се осете, доживе и стваралачки репродукују као недељив ентитет, као јединствена, ритмичко-мелодијска резонанца која у себи сажима појам Једне Уметности, у којем се превазилазе супротности облика, израза и стилова, и где Уметност губи занатско-техничке и историјско-стилске квалификативе, урања у чисто духовно сушаство и обелодањује се као тоталитет једног начина духовне егзистенције.

Од огромног је значаја утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конструисана у Настасијевића само у једноставној и рационално дефинисаној формулацији. Дух се не јавља само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленце чији би супртотни пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну семантичку окосницу којој се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а суштински чини један метафизички и мистички концепт. У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена, антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју егзистенција само наслућујуе али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним саморасточавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.

Очито, ови појмови задиру у суштину и значење саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, делам, извршује, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу: стварати значи себе као индивидуацију расточавати. Ми бисмо били склони да ову формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег, као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са свепостојањем ствари.

Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају, као теоријско-естетички и филосфски пандан, поетички и естетички кругови. Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности). Парадигма тог ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невност апсолутног сазнања) и завршна тачка (невност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онотолошке мудрости: ритуално кретање у круговима савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.

У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића исказан је став да „најсугестивније делује оно што је неисказано„. Друга верзија ове антиномије формулсана је овако: „Где је неопходно ћутање…тек ту проговорити.У другом, минимум речи води у максимум исказа, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно значење бескраја. У трећем, конкретно се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет значења). У четвртом, лепота је мост између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног.

Тако смо дошли до једне од средишних и суштински тачака ове естетичке теорије: то је однос националног и светског, индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што индивидуалније и аутентичније. Родно тло није само себи сврха него пут, и то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између индивидуалног и универзалног духа. Отуда индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потриање личности како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у самозаборав до тачке где престаје мисао и осећање и личност:

Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“

Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена је на овом привидном парадоксу као на једном од својих пивота. Попут Гетеа и романтичара, Настасијевић је самоодрицању и редуковању Ега поседовања изградио бескрајни индивидуални поетски универзум.

(1994)

Зоран Глушчевић, КЊИЖЕВНОСТ И РИТУАЛИ, СКЗ, Београд, 1998

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s