Станислав Винавер, КАТЕДРАЛА

На маленим колицима
Вукао сам тешки камен
Са планине у долину.

Безбројни су тамни људи
Вукли камен што ће црква
Да постане распевана.

Усред свога глуха посла
Застајаху очајници
Мољаху се своме свецу.

Грехови се накупили
Мутним ројем прекобројем
И кко гавран срце кљују.

Грехови су преогромни
Рад’ којих су оставили
Свога дома топло гнездо.

Пристигну их на препаде,
Пуни мрака бесовскога
И исконских чудовишта.

Сваки себи страшан дође
И кукаван непочинством
Неприступан спасенију.

Грехове ће окајати
Верним ходом, смерном стрпњом,
Благом мишљу, кротким чином

Не знам место те планине,
Не знам пада те долине,
Не знам доба те старине.

Не знам име храма оног,
Нити свеца коме се диже
Нити рода који зида.

Теглио сам целом душом
– За молитву опроштајну
Није било више снаге.

И опет ће поколења
Цркви стварат звучни блесак
За боравак анђелима.

И дуги ће неки говор
Да зазвони на уснама
Д процвета у срцима.

И молитве другачије
Рашчиниће таму света
Узрујнијим роморењем.

Сâм, самотан и без друга
Ја ћу вечно вући камен
За све нове богомоље.

За светлије и јасније
Блиставије и страсније
Жуборније и гласније.

Где год грехом стрепња цвили
Где очајна сумња мили
Где се мисо себе боји.

– Док не буде претворена
Цела земља од камена
У молитву од пламена.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012

Advertisements

Зоран Глушчевић, ДВОЈНИК

(…)Кад се изненада расточи чврста маса постојања, почињу аутоматски да се излучују ланчани кругови асоцијација. Њихова основа је губљење идентитета, „дуплицитет“, али не у класичном романтичарском, хофмановско-поовском смислу, већ као вишеструка метаморфоза, стострука интеграција ликова уз себе, не у себи!

(Ево старе формуле за двојника: продубљено сазнање о самом себи, згуснуто у искуству себе, узидже се над самим собом као спољна формална ознака за свесно и несвесно присуство свом прерастању.)

Али овде је „дуплицитет“ и замена, претапање идентитета не зато да би се оковало у други идентитет, него да би се ослободило сваког, да би то, тај „други“, могао постати било који други или свако, ма који.

Зоран Глушћевић, НЕ СПАВАЈ, АНА

Српска књижевност у књижевној критици
Проза
Приредио: Милош И. Бандић
НОЛИТ
Београд, 1972

Василиј Кандински, О ДУХОВНОМ У УМЕТНОСТИ

Истинско уметничко дело настаје „из уметника“ на тајанствен, загонетан, мистичан начин. Разрешено од њега оно добија самосталан живот, постаје личност, постаје самостални субјект који одише духом, који води и материјално стваран живот, који је једно биће. Оно дакле није равнодушно и случајно настала појава која такође равнодушно пребива у духовном животу већ, као и свако биће, поседује даљу делатну, активну снагу. Оно живи, делује и способно је за стварање описане духовне атмосфере. Полазећи искључиво од овог унутрашњег ослонца треба одговорити на питање да ли је дело добро или лоше. Ако је „лоше“ у форми или сувише слабо, онда је та форма лоша или слаба да на било који начин призове душевно треперење које чисто звучи.[1] Исто тако у стварности није „добро насликана“ она слика која је исправна у вредностима (неизбежне Valeurs Француза) или је на некакав начин скоро научно подељена на хладно и топло, већ је слика добро насликана када живи пуним унутрањим животом. Такође, „добар цртеж“ је само онај на коме се не може ништа променити а да се тај унутрашњи живот не унушти, без освртања на то да ли овај цртеж противречи анатомији, ботаници или било којој другој науци. Овде се питање не састоји у томе да ли је нарушен спољашњи облик (увек дакле само случајан) већ само у томе да ли уметник употребљава или не овај облик онако како споља постоји. Исто тако, боје се не употребљавају зато што постоје у природи у том звуку или не, већ зато што су у том звуку нужне за слику или не. Укратко, уметник није само овлашћен већ и присиљен да са облицима поступа онако како је нужно за његов циљ. Ни анатомија нити било шта слично, ни начелно рушење ових наука није нужно, већ пуна неспутана слобода уметника у избору његових средстава.[2] Ова нужност је право на неограничену слободу, која сместа води у преступ ако не почива на њој. Уметничко је право на њу описана унутрашња морална раван. У целом животу (дакле и уметности) – чисти циљ.

И посебно: несврховито праћење научних чињеница није толико штетно као њихово несврховито нарушавање. У првом случају настаје подражавање природе (материјално), које се може употребити за различите материјалне сврхе.[3] У другом – уметничка обмана, која као грех гради дуги низ уобичајених последица. Први случај оставља празном моралну атмосферу. Он је окамењује. Други је трује и кужи.

Сликарство је уметност а уметност у целини није несврховито прављење ствари које се расплињавају у празно, него једна моћ која је сврховита, која мора да служи развитку и профињењу човекове душе – кретању троугла. Она је говор који на само себи својствен начин прича души о стварима које су души насушни хлеб, који она може да прими само у овом облику.

Ако се уметност удаљи од свих задатака, тада се указује отворена рупа, будући да не постоји друга моћ која може да замени уметност.[4] И увек је у временима у којима људска душа живи снажним животом и уметност животнија, јер се и душа и уметност налазе у вези која је узајамна и која се усавршава. А у раздобљима у којима је душа заглушена и запуштена услед материјалистичких ставова, безверја и из њих проистеклих чисто практичних тежњи, настаје мишљење да „чиста“ уметност није човеку дата за посебне сврхе већ је несврховита, да уметност постоји само ради уметности (lʼ art pour lʼ art).[5] Овде је веза између уметности и душе напола обамрла. То се међутим брзо свети, будући да се уметник и гледалац (који разговарају један са другим помоћу духовног језика) више не разумеју и други окреће леђа првом или га доживљава као опсенара, чија спољашња вештина и досетљивост задивљују.

Уметник најпре мора да покуша да промени свој положај, тако да спозна своју уметничку дужност, и, такође, у вези са тим и себе, и да се сматра – не господарем ситуације већ слугом више сврхе, чије су дужности прецизне, велике и свете. Мора да се повуче и задуби у сопствену душу, да ту сопствену душу пре свега негује и развија како би његов спољашњи таленат имао шта да одене и да, као изгубљена рукавица са неке непознате шаке, не би био празан несврховит привид руке.
Уметник мора нешто да каже, будући да његов задатак није овладавање формом већ прилагођавање ове форме садржају.[6]
Уметник у животу није дете среће: он нема право да живи без обавеза, он мора да се побрине за тежак задатак, који је често и његов крст. Он мора да зна да свако од његових дела, осећања, мисли граде фини и неопипљиви, али чврсти материјал, од кога настају нова дела, и да стога он није слободан у животу већ само у уметности.

Из овога само по себи следи да је, у поређењу са неуметником, уметник троструко одговоран: 1. мора да врати дат му дар, 2. његова дела, мисли, осећања, као и свакога човека, граде духовну атмосферу, и тако преображћавају или загађују духовну атмосферу, и 3. ова су дела, мисли и осећања материјал за његова стварања, која опет утичу на духовну атмосферу. Он није само „краљ“, како га назива Сар Пеладан, у смислу да има велику моћ, већ и у смислу да је његова дужност велика.

Ако је уметник свештеник „лепога“, и ово се лепо мора тражити кроз истоветно начело унутрашње вредности које смо нашли свуда. Ово се „лепо“ може мерити само на основу унутрашње величине и нужности, која нас је до сада служила увек и потпуно поуздано.

Лепо је оно што извире из унутрашње духовне нужности. Лепо је оно што је унутрашње лепо.[7]
Један од првих поборника, један од првих душевних композитора у уметности данашњице, који ће изнедрити уметност сутрашњице, Метерлинк, рекао је:
„Нема ничег жељнијег на земљи што би било жељније лепоте и што би се лакше пролепшало од душе… Збога тога се мали број душа противи вођству душе која је предана лепоти.“[8]
И ова особеност душе јесте свето миро захваљујући коме је могуће лагано, једва видљиво кретање духовног троугла напред и увис, које, споља гледано, понекад изгледа заустављено, али које напредује и непрекидно је.

В. Кандински, „Уметник и уметничко дело“, О духовном у уметности (посебно у сликарству: са осам слика и десет оригиналних дрвореда), превод с немачког Бојан Јовић, Esotheria, Београд, 2004.

НАПОМЕНЕ

[1] Тзв. „неморална“ дела су или уопште неспособнада призову треперење душе (тада су по нашим одређењима неуметничка), или ипак проузрокују треперење, при чему поседују неку врсту исправне форме. Тада су „добра“. Ако, међутим, гледано са становишта овог духовног треперења, изазивају и чисто телесно треперење нижега рода (како се то каже у нашем времену), из тога не би требало извлачити закључак да треба презрети дело а не личност која реагује на дело путем нижег треперења.
[2] Ова неспутана слобода мора бити заснована на унутрашњој нужности (која се назива честитост). Ово начело не важи само за уметност већ и за живот. Ово је начело највеће оружје истинских надљуди против ћифтинства.
[3] Јасно је да ово подражавање, ако настаје од руке уметника који живи духовним животом, никада није потпуно мртво опонашање природе. Душа може да говори и да се чује чак и у овом облику. Као супротан пример могу да послуже нпр. Каналетови пејсажи као и тужно познате Денерове главе (стара Пинакотека у Минхену).
[4] Ова се рупа, међутим, лако може испунити отровом и кугом.
[5] Ово мишљење је један од малог броја идеалних делатних чинилаца у таквим временима. Оно је несвестан протест против материјализма који жели да свему нађе практичну сврху. А ово сведочи даље о томе колико је јака и неуништива уметност и моћ људске душе, која је животна и вечна, која се може пригушити али не и убити.
[6] Јасно је међутим да је овде реч о васпитању душе а не о нужности да се у сваком делу на силу утисне садржај или да се овај измишљени садржај на силу уметнички одене! У овим случајевима настаје ништа друго до беживотни производ главе. Горе је већ речено: истинско уметничко дело настаје тајанствено. Не, када уметничка душа живи, не треба је подупирати мозгањем и теоријама. Она може да искаже и оно што је уметник искусио сасвим кратко и нејасно. Унутрашњи душевни глас говори му такође и која му је форма потребна и где је може наћи (у спољашњој или „унутрашњој“ природи). Сваки уметник који ради на основу такозваних осећања зна колико му се изненада и за њега неочекивано појављује форма супротна оној коју је замишљао, како се „сама од себе“ природно поставља на место претходне, одбачене. Беклин је рекао да право уметничко дело мора да буде велика импровизација, тј. промишљање, изградња, претходна компензација не смеју бити претходни степени кроз које је досегнут циљ, који се и самом уметнику неочекивано указује. На исти се начин мора разумети и употреба будућег контрапункта.
[7] Само по себи разуме се да се под овим лепим не подразумева спољашње или унутрашње, како се то показује на основу најшире схваћеног морала, већ све оно што на сасвим неопипљивом облику профињује и обогаћује душу. Стога је нпр. у сликарству свака боја унутрашње лепа јер свака боја проузрокује душевно треперење а свако треперење обогаћује душу. И стога коначно све што је унутрашње „ружно“ може бити лепо. Тако је у уметности, тако је у животу. И тако ништа није „ружно“ гледано изнутра, тј. у деловању на душу другога.
[8] О унутрашњој лепоти. (Издање К. Роберт Лангевише, Диселдорф и Лајпциг, стр. 187).

Извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs

Бела Хамваш, ПОСЛЕДЊА ДУША

(…)Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичемpan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

6.
Видећи знојну или рањену животињу човек већ одавно пати када она још ништа о томе не зна. Застаје му дах, лице се искривљује. Животиња пита: шта је? шта се збива? шта боли? Човек каже: твој зној, твоја рана боли – па зар ти ништа не знаш о томе? А животиња ће: не знам.

Човек је биће најосетљивије на патњу, како каже Ниче. Он тражи вишеструку и што богатију патњу. А и Ниче сматра да је задатак: самом себи и другим створити нове патње, како бих учинио себе достојним највишег живота. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да је суштина бивства патња. И људска је племенитост: примити на себе људску судбину онаква каква јесте. Amor fati. Ниче је први европски хришћанин.

Данас већ знамо да „међу људима приспелим у зреле године никога не можемо узети озбиљно ко не зна и не увиђа: живот је патња“. – „Наша судбина је тако ужасна да се неупоредиво већи део човекове творачке снаге троши да би он сакрио ову судбину и да би је избегао.“ Али обмане, маневри, трикови, бескрајна самозаваравања и самообмане ништа не вреде. Патња је тиме само већа. Човек треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину. Највиши и најљудскији симбол и бог будне и свесне патње, amor fati јесте: Бог Патник – Распети.

Патња није бесмислена. Ниједан тренутак патње није због ње саме. И преузимање патње не збива се зато што човек пати с уживањем. Јер ако још „воли да пати“ – заправо не пати. Још хоће срећу. Још је титан. И у том случају преузимање патње је магија, којом само жели да укреше срећу. А магија је недопуштена и нелегална активност: бунџијско напрезање титана. Свака магија је забрањена – изузев једне.

Кајзерлинг каже: патњу судбине не преузимам на себе зато да бих вежбао подношење и стрпљивост. То би било само негативно, сам моралитет, све у свему само врлина. Патњу треба да преузмем зато што ме она подстиче на узвишеније. То узвишеније је потпуно бивство. Целовито Бивство и његова Истина. Јер „само оно што боли обузима човека, целину човекову и потпуног човека“. Само онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, као Миларепа, може ступити у божанско бивство. Кајзерлинг је онај мислилац који увек подстиче, али ствари не казује до краја. Примећује да патња није бесмислена, али и да је то једино човеково стање које обухвата целокупног човека. Али да он тиме проживљава укупност бивства, лажан је закључак. На добровољно преузетом крсту у човеку се рађа: Последња Душа.

Патња уме да буде најбржи ат, каже Мајстор Екхарт: она уме да буде божији ждребац који човека брзо води циљу. На божијем ждрепцу патње човек најбрже стиже из титанског бића Прве Душе преко океанске таме до светлости Последње Душе. Свесно прихватање патње, преузимање крста на себе, истрајно и непоколебљиво стрпљење судбине били би недопустива магија ако бих тиме постигао само потпуност бивства. Али стижем у Последњу Душу. Свака магија је забрањена, јер свака нелегално чара. „О, кад бих могао да одбацим магију, кад бих могао да заборавим све чаробне речи, о, Свете! – постао бих човек, и онда би још вредело живети.“

Само је једна магија допуштена; не снаге, не завођења, не знања, једино магија љубави. Јер човек чак и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, и залуд прихвата крст ако то чини уз помоћ снаге, знања и недопуштене магије. Једино се сме волети. Јер је љубав Последња Душа.

Последња Душа је крајња и најпоследња од свих душа. То је врхунац крај света. То је тешко достижни планински врхунац. То је краљевски престо: ту столује Тихи Краљ Љубави. Чак се и патити сме само у његово име. Он оправдава чак и amor fati – његов дух ми допушта да узмем на се крст и да га носим. Без његове сагласности чак и бол, туга, жалост, саучешће, стрпљење представљају магију, нелегално, недопуштено, забрањено се жели, јер се жели за Ја. Све је то доле, дубоко, дубоко испод Последње Душе, јер је средиште сваке душе Ја, једино није последње: Духа Љубави.

Последња Душа више не зна шта је Ја, не зна у толикој мери као што Прва Душа не познаје морал, говор, заједницу, ни лепоту. Она живи још сасвим доле, у дубинама океана, у незнању, с титанском снагом се бори за једно једино што јој треба: за срећу. Последња Душа је напустила сваку материју, свако знање, вољу, нагон, жељу – она живи превазишавши природу, заједницу, човека, знање, само у блиставилу љубави.

Смем да преузмем на се патњу и смем да је носим свесно, трпељиво, ако ми Љубав допусти, и онда ће божији ждребац откасати са мном у царство Последње Душе.

Перу и Тибет, две висоравни: граница. Обе су сродне по томе што без било каквог посредника, без било каквог прелаза супротстављају две највеће супротности људске судбине: Прву и Последњу Душу. То су дивља крајност и напетост: титан и Распети – суочени један с другим: то су Перу и Тибет.

(…)Миларепа је био песник, светац, мистик, аскета, учитељ. Четрдесет година је живео у Хималајима на коприви, али је стекао такво знање да би се, кад би прозборио, утишали и боговои на небесима и слушали шта он говори. Из Миларепиног животописа сазнајемо да изазвати ветар који пустоши, убити човека у даљини, ходати по ваздуху – представља мајсторију која се релативно лако може научити. Оно што је тешко, сасивм је нешто друго: живети чистим и светим животом. И циљ није магија, него чист живот.

Бела Хамваш, МИЛАРЕПА (одломак из есеја)

Превео: Сава Бабић

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО

Чудесни тамни борови,
Дозреле крошње јекова,
Судбински страсни хорови
Језивом славом векова.

Чију ли песму вијете,
Зелене горе сумором,
Koje ли слутње умором
Дубљу, ви, тајну кријете.

Под вама, плаве бездани
Земља je звуке упила —
Музике простор звездани
Глуха су гротла скупила.

Жедне су свести хукова,
Звезде бескрајних плесова,
Дрхте од лудих бесова
Стабла, препуна звукова.

Станислав Винавер, Чувари света, Матица српска – СКЗ, 1971

Станислав Винавер, СВИХ СУШТИНА ЗРЕЛИ МИР

Разјарити грозд пo грозд
Продубити звук пo звук
Расклопити зглоб no зглоб
Уогњити врх пo врх.

Насунчати цваст пo цваст
Дохујати дан пo дан
Прејадити бол пo бол
Позобати коб пo коб.

Узабрати сласт пo сласт
Изаткати влат пo влат
Искапити вир пo вир —

Свих суштина зрели мир.

Станислав Винавер, Чувари света, Матица српска – СКЗ, 1971

Станислав Винавер, ЗАНЕСИ НАС

Занеси нас мишљу страсном
Муњевитом лековитом
Вртоглавом слутњом јасном
Ka извору плаховитом
Ka изгару видовитом.

Расклопи нам сплет обзорја
Воде знања и дубина,
Разбесни нам неоспорја —
Разјари нам свих предгорја
Утрнули грч давнина.

Ka вечитом премарању
Преболелих догађаја,
Ka буновном прегарању
Чворова и одмршаја
Ka сну, блеску, и стварању.

Станислав Винавер, Чувари света, Матица српска – СКЗ, 1971

Иван В. Лалић, ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

Иван В. Лалић, Време, ватре, вртови (изостављене песме), Завод за уџбенике, Београд, 1997

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА

У успомени растуженој
Далека стаза поглед зâри:
Вода и ватра тужне ствари
У кући зором окруженој

Уснула кућа а кров драг
Од плаветнила снове скрива,
Са дна ваздуха крчаг благ
Тамној се жеђи одазива

Нејасног срца топла јара
И изнад куће месец рâн,
Човек и жена два сањара
Који од ноћи праве дан

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ (Кућа и гост), СКЗ, Београд, 2003

Станислав Винавер, БАСМЕ

Слутњама мутним
Бића одјекују.
Душе су огрезле
У тајне заносе.

У израз узрујан,
У сладост буновну,
У немир опчињен,
У снове повратне.

Буде се, падају
У теже помаме:
Устану, пркосе,
Залебде, ишчезну.

Давно су упале
У тамне уроке,
Звезданих мађија
Огромна брујања.

Судбе ће безумне
Крила да осете
Тек кад се освесте
Басмама ћутања.

Станислав Винавер, Европска ноћ, Службени гласник, Беогрд, 2012