Станислав Винавер, ИКАРОВ ЛЕТ

(…) Мислим да сам довољно дефинисао три човека: метафизичара (homo metaphysicus), етичара (homo ecclesiasticus) и песника. Можда је овај увод мало преопширан. Изгледало ми је да би било потребно да пођемо одатле, да бисмо утврдили где је песник. Песник нам, дакле, није потребан ни као законодавац, ни као онај који тражи законе. Законодавац то је онај је л’те, кога се не тичу толико закони васионе, него који поставља на основу тих закона своје законе да би се људи у животу снашли. То је религиозни законодавац, ако хоћете социјални и државни законодавац. Он тражи могућности да нас све унесе у оквир једне припремљене емпирије. Метафизичар пак не даје своје законе. Он жели да проникне у саме законе васионе, да их изнесе на видело ако их је нашао и ако постоје, а ако их није нашао или ако не постоје, да се болно и трагично изгуби у њима, у трагању за њима.

Песник не даје своје законе света, нити васионске законе, он се интересује и за једне и за друге, проживљује их врло често у њих верује врло често, у њих сумња, али за њега је доживљај и обиље живота и сна важније него оквири и закони тога доживљаја. Оквири су све сложенији, закони су опет апстрактинији: шта ће то песнику?

Од почетка сна и заноса песник је блудео кроз кругове погођених и недогођених суштина, не тражећи толико законе изван онога што доживљује, него тражећи начин да изрази сâм доживљај. Све су ово, наравно, само неадекватне речи. Најадекватније би можда било да се каже да песник долази после Бога, после творца, и још једанпут компонује пред нама тај исти свет. И као творац он би био дубоко несрећан кад би у име тобожњих закона морао да се лиши обиља облика и маштарија, обиља ствари и фикција. Он уноси у њих заиста један ред, али један ред песнички, а не један ред практични, један ред којим се омогућава да лакше дођу до наших чула, до наше свести, до нашег бића. Песник опева дело божје. Метафизичар проналази тајне разлоге што је Бог овако, или онако учинио. Етичари и социјални мислиоци остварују у оквиру непознатих закона који нас надмашују, оквир разумљивих закона који ће нас одржати. А песник опева оно што је пред нама, налазећи увек у томе нових хармонија и дисхармонија, новог оправдања и нових апсурда. Са те тачке гледишта песник није практичан и не може бити практичан.

Прави метафизичари мрзели су песнике. Највећи метафизичар, Платон, који је и сам знатним делом бића био песник, дао је до сада најстраховитију оптужбу на песнике. Он их је изгнао из своје утопије. Песници су за њега лаажни детињасти, маштари и сањари, људи који би завели свет на странпутице, не давши ниједнога закона, не интересујући се чак ни за законе божанске ни човечанске, ни за суштину онога што чини творачки акт, ни за могућност онога што чини формулисану одредбу наше савшене друштвене структуре. Тако нас је Платон, мада је наш, изгнао и проклео. Највећи метафизичар хиршћанства, једини велики филозоф хиршћанства Св. Августин, био је према нама још суровији и нечовечнији. Када је Августин после толиких доживљаја дубоких увидео смисао добра и зла, увидео он, који је некад веровао у два начела као подједнака, у добро и зло – када је он увидео да зло уопште непостоји, да је оно проста недовољност, а да је суштина, права суштина, добро, онда је Августин поставио вековима хришћанства као једини и главни циљ да се не бави празним и фантастичним, маштарским сањарским.

Он им је поставио за циљ да се искључиво окрену суштини, то јест врховном добру, то јест Богу Саваоту и да раде само на томе да дођу до спаса, до јединога за шта вреди постојати. И тако нас је тај исти Августин, који је толико волео позориште и призоре, античке Медеје и Федре, наивне митолошке звери и чудеса, одбацио – како нас је Августин одбацио! Песници су за њега били они који егзалтују несуштаствену, неважну, другостепену обману чула. Цео спољни свет у ствари био је одбачен као фантазија, као поезија.

(Кад сам споменуо Августина, ја бих хтео да се разумемо у томе, да дубока сколастика, суптилна сколастика и страсна и грозничава, ледена и језива сколастика, такође представља низ мисаоних система. Али Августин био је, и остаје, као велики метафизичар хришћанства, његов најдубљи метафизичар. Остали су били градиоци катедрала, градиоци компликованих система, заснованих на поставкама Аристотеловим, а затим обогаћени и сјајем и блеском Платона и Плотина, па и доследнијих Арабљана и недоследнијих митографа. Само, све је то више конструкција, више неимарство, више архитетура, ако хоћете, поезија и математика, неголи метафизика. Данас се сви слажу у томе да је велики метафизичар хришћанства само Св. Августин.)

Не улазим, наравно, у то уколико су се разни елементи спајали код разних људи. Јер Платон, који је у суштини религиозан, још је, ма шта мислили, и социјалан на свој начин, јер ствара утопију, ствара републику мудрих, разумних и оветљених. Платон је и песник. Дакле, он има у себи сва три елемента ова три основна типа човечанства, има метафизике, има законодавне архитектуре, и има поезије. Оне се у њему боре и потискују, надвлађујуе кинички јасновидац. Код Августина много је мање система, мада је и он писао De civitate Dei. И он је метафизичар и етичар и песник. И код њега на крају надвлађује метафизика. Код ових огромних представника уздрхталог човечанства везује се страховитим кобним напорима, усклађују и узвитлавају магле и фатаморгане, коби, сни, и чежње горкога система и слатких метафизичких коначних виђења и проникнућа.

Те су три основне тежње у разним односима везане у уздрхтала ткива наша. И тешко је наћи чистог песника, чистог метафизичара и чистог етичара: етичар је сувопаран, метафизичар је сувопаран, песник је полетан и необјашњив – али сувопарност оне прве двојице потеже као динамит огромне масе, страховите масиве људских заблуда, незнања, очајања и очекивања. И тако се стварају експлозије и грме громови доживљаја ипак. И песник је задовољаван и код једних и код других, код оба та типа човечанства, која иду на то да елиминишу видљиву и опипљиву доживљену природу или да нас ограниче у једну нормалисану фикцију, или обезграниче до тајновитих слутњи. Песник се добро осећа и код метафизичара и код етичара. Али он никако не напушта свет и стварност. Он је Божји син, он неће да буде с оне стране Бога, он неће да буде с оне стране ничега. Он мора да буде у свему. У свему, па и у супротностима које се одричу.

Метафизичари су нас, песнике проклели – ето, два највећа метафизичара бацише на нас проклетство што се држимо илузија и обмана, што не увиђамо да, поред другостепених ствари, има и првостепених, што за нас уистини нема другостепених ствари, што је за нас све важно значајно, што све служи да тражимо неки ред, да налазимо неки ред, да превазилазимо неки ред и да га одбацимо.

Када би била реч о чистим етичарима, онда наша ствар пред њима стоји још хиљаду пута горе. Један етички геније као што је Калвин гнушао се поезије и сваког мита. Он је имао визију допуштених и недопуштених ствари и ко би се огрешио ма и за сенку о допуштено како га је он видео, томе је он сматрао недовољном казном ломачу и мартитијум, тога још и трпао свим  неизмишљеним казнама пакла. Како је Калвин страсно мрзео епикурејце, људе који су знали да је живот пун задовољстава, сласти чак и онда кад се та сласт састоји од свога сопственог одсуства и онда кад простим увидом у срж ствари постајемо срећни, чак и без чулне омаме. Ако је Калвин у својим визијама био страшан, шта да се каже о иконоборству Лутеровог времена, о рушењу слика и подобија, о страховитој нечаствој протестанској празнини која не допушта никакав лик ни салик, никакву представу, ни опомену чулну. Свима је позната генијална парабола Достојевског о Великом инквизитору, у име среће човечанства ограничавана. Слична је данас апокалипса енглеског писца Демслеја.

(…) Рекли смо да постоји тип метафизичара који долази до огромне страсности тражећи срж и дубину дубина. Рекли смо како постоји сектант и догматичар који поставља законе понашања, става и општења и који не дозвољава уметнику да тај однос раслужи. Рекли смо да уметник, да песник по својој суштини живи у овом свету и овим светом, па, према томе, и стварношћу и нестварношћу овог света, и сном и јавом. Само редак је случај да те суврсти човечанства остају ограничени својим оквиром. Песник се баца и у метафизику, а бива их који падају у догме и секте, сектант често прибегава поезији, метафизичар удара пуетм поезије. Постоје све могуће суврсти, све могуће мешавине ових ставова и ових особина. И сада, са овим сазнањем морамо да погледамо на данашње доба.

Данас се безбројни потези који су изгледали као да су написани и отргнути за вечност бацају у старо гвожђе наивности и фетишизма. Данас је од дна до врха уздрмана зграда математичких и физичких теорија које су омогућиле човечанству најблиставија открића и најприсније тековине. Све оно чиме је на један крут и сасвим упрошћен начин владала математика и показивало се како је изгледало за сву вечност, побунило се, продубило се, добило је неке димензије. Пукли су видици који се више не могу савладати. Али то није слом ни математике ни физике, ни криза њена. Једне теорије врло учвршћен и врло корисне као основа за рад и за искуство показале су се као недовољне и скучене, и замењене су другим теоријама, мање крутим, мање уверљивим. Зграда упрошћене догматике страховито је пољуљана била, пукотине су се на све стране испољиле и са болом напустисмо досадашњи храм. (…) Све је то пукло, све је пуно нових снова, све је то звонко од неслућених складова, као у време Питагоре. А о томе широка маса није готово ни обавештена. (…) Пала је једна величанствена космичка зграда у коју смо имали крајње поверење, због које смо ипак сматрали да је, на крају крајева, све објашњиво, све подложно објашњењу, експерименту и мери. Ако нисмо на јасан начин обавештени о овој највећој вести, о овом највећем догађају за данашњи људски род, ипак нејасно и грубо то се наслућује и то се зна.

(…) Песници, прави уметници, све ово на свој начин кроз целокупно обиље догођенога и слућенога живота осетили су и зразили. Наравно, мистичари и метафизичари на свој начин видели су да морају опет да се баве о суштни и о бићу. Наравно и етичке, и социјалне, законодавне природе саградиле су своје Нојеве ковчеге, с тим да нас у њих затворе и да у њима будемо безбедно од великог потопа. Наравно да у овако великим временима и неумољивост догматичара већа је, ближа апокалипси. Тако је доба условљено оним што се данас осећа као оснвоно.

(…)Нека ми је дозвољено да овај преглед, који је само преглед летимичан и овлашан, завршим митолошком сликом која ће боље да изрази оно што мислим, као што увек мит помаже правој мисли.

Знате мит о Икару, Дедаловом сину. Дедал је с њим бежао са Крита, из заточења. Саградио је себи и њему крила и израдио везе и окриља од воска. Крила су била савршена за летење. Али је веза била воштана. И зато је Дедал наредио Икару да се не приближује сувише Сунцу, ни мору. Од Сунца би се восак истопио, од воденог испарења отежао. Икар је летео и летео, и уживао у лету, али није био мудар и уравнотежен као Дедал. И морао је према Сунцу, све ближе према Сунцу, разигран и раздраган. Восак се истопио, крила су спала, а он је стрмоглавце пао у море.

То је коб уметника, а можда највише коб данашњег уметника и данашње уметности. Постоји опасност у данашње доба, када се траже решања и расплети исувише грчевито – да ли је то потребно уметнику? – да се уметници не приближе – у спасоносноом лету који  треба да их ослободи – сувише некоме од сунаца, која ће им воштану основу са крила истопити и уништити их. То су сунца пре свега сунца метафизике, али као је једно Сунце, други елемент је вода, исто тако опасна због тежине коју ће да унесе у суштину крила. Можда је, у овом упоређењу, тешки елемент који нас сурвава из плаветнила баш елеменат социјалног конформизма, подређивања једној привлачној утвршеној теорији, која не опрашта и не дозвољава лет.

Ако садашња поезија, садашња књижевност не буде умела да се сачува, њена ће воштана крила да се истопе и од ње неће остати трага стварнога. Можда ће само остати траг као име једног мора које их је прогутало. Море у које је потонуо Икар назвало се по њему.

Наравно, и то је лепо: лепо је дати своје име једноме мору, једној плавој узбурканој бездани. Ипак је у томе најгорем случају судбина песника – песничка.

Станислав Винавер, Икаров лет (одломак из есеја стр. 24-41), Одбрана песништва, Службени гласник, Београд, 212

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s