Алек Вукадиновић, НА КРАЈУ СВАКЕ ПОНОРНЕ ОНТОЛОГИЈЕ ЧЕКА НАС БОГ

НА КРАЈУ СВАКЕ ПОНОРНЕ ОНТОЛОГИЈЕ ЧЕКА НАС БОГ

 Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звучне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и овај арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.

         Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онтолошко претвара у есхатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онтологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од којих је ratio изгубио кључ.

А. Вукадиновић, „Реч у светој години“ (Беседа приликом уручења Жичке хрисовуље у трпезарији манастира Жиче, на Преображење 2000. године), у зборнику: Алек Вукадиновић, песник, Народна библиотека „Радосав Веснић“, Краљево, 2001. 

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, који обједињује бројне архетипове, и у чијим непојамним дубинама благује драго камење неба и земље. Тамни вилајет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Питамо се који је то свет у којем архетипски круже, они из ванземних сфера, и ови земни, а опет небесни, тамновилајетски. Као укрштени знаци неког светог писма, које је Бог тестаментирао за изабране… Нирвана, Можда спава, Утопљене душе…Међу јавом и мед сном, Фрула, Утва златокрила, Тренутак сунцокрета… јесу ли то јединице светих простора, монаде божје промисли, звуци и зраци из Елизијума… Врхови природе? Врхови природе положени у златни музеј светског песништва.

Алек Вукадиновић, „Умље и Заумље“, Беседа на завршној свечаности „Дисовог пролећа“, Чачак, 21.5.1992.

УКОРЕЊЕНОСТ У РОДНО И ПРЕДАЧКО

Као сви велики песници и Десанка показује, а ја бих рекао и опомиње, да без укорењености у родно и предачко, у језик и архетип родне културе, нема ни светског ни космополитског. Као што уметност не може бити ни само локална, тако не може бити ни без-домна, ван дубинских материца родне културе. Уосталом, није ли и божји и земни закон, највиши поредак ствари, да се на свестки олтар, у општечовечанску ризницу вредности, мора уносити сопствени прилог, као знак сопственог бивства и постојања, односно, као доказ и посебства и учешћа у заједништву. Тако се на најбољи начин доприноси и родном и општечовечанском.

Алек Вукадиновић, Књига прстенова, Просвета, Београд, 2007 /Реч на уручењу награде „Десанка Максимовић“ 16. мај 2006/

Преузето са: http://santamarijadellasalute.blogspot.rs/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s