Десимир Благојевић, РОДОСЛОВ /ВЕЧЕРЊА ПЕСМА О ДАВНОЈ ЗЕМЉИ МОЈОЈ/

      Ти спаси, спаси
      све седе власи
      док ноћ не стиша
      три невидиша!...

      Да просањаш тихо, ти уврачај Време:
 Да извлзеш сене, неће бити неме;
 да измолиш доба, мораш прећи реку:
 да отовриш очи, прве у свом веку,
 - да им видаш ране, мелем за њих тражи,
 - да се сроде с тобом, дланом их ублажи;
 да се ноћи врате, у сусрет им хитај:
 да се јавиш њима, благе само питај;
 да патнике сретнеш, нек се светле руке:
 да им близак будеш, ти гани све звуке,
 - да прозборе тијо, да смо тајна иста,
 - да извлзеш везак, жица да је чиста;
 да се душе зближе, ти патннике лечи:
 - мелем да је тајан, тихе да су речи,
 - моли се за ране, душа да ти клечи...
      Престаде граја, умукнуше гласи
 у мравињаку иза спориша.
 Већ давно мртва, белих власи,
 три госта невидиша
 унеше у цвету
 вече ка светиљку:
 куну се у све на свету
 да истина је сушта
 у ожиљку;
 - ти стари глси,
 једини у самоћи,
 три невидиша
 немају у шта
 и неће моћи
 да згрну вале ноћи
 што се већ спушта
 иза густиша...

 Ти спаси, спаси
 све седе власти
 док ноћ не стиша
 три невидиша:

- мелем да је тајан, мелемне и речи,
- моли се за ране, душа да ти клечи...

Десимир Благојевић, РОДОСЛОВИ, Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац, 2004

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s