Десимир Благојевић, РОДОСЛОВ /ВЕЧЕРЊА ПЕСМА О ДАВНОЈ ЗЕМЉИ МОЈОЈ/

      Ти спаси, спаси
      све седе власи
      док ноћ не стиша
      три невидиша!...

      Да просањаш тихо, ти уврачај Време:
 Да извлзеш сене, неће бити неме;
 да измолиш доба, мораш прећи реку:
 да отовриш очи, прве у свом веку,
 - да им видаш ране, мелем за њих тражи,
 - да се сроде с тобом, дланом их ублажи;
 да се ноћи врате, у сусрет им хитај:
 да се јавиш њима, благе само питај;
 да патнике сретнеш, нек се светле руке:
 да им близак будеш, ти гани све звуке,
 - да прозборе тијо, да смо тајна иста,
 - да извлзеш везак, жица да је чиста;
 да се душе зближе, ти патннике лечи:
 - мелем да је тајан, тихе да су речи,
 - моли се за ране, душа да ти клечи...
      Престаде граја, умукнуше гласи
 у мравињаку иза спориша.
 Већ давно мртва, белих власи,
 три госта невидиша
 унеше у цвету
 вече ка светиљку:
 куну се у све на свету
 да истина је сушта
 у ожиљку;
 - ти стари глси,
 једини у самоћи,
 три невидиша
 немају у шта
 и неће моћи
 да згрну вале ноћи
 што се већ спушта
 иза густиша...

 Ти спаси, спаси
 све седе власти
 док ноћ не стиша
 три невидиша:

- мелем да је тајан, мелемне и речи,
- моли се за ране, душа да ти клечи...

Десимир Благојевић, РОДОСЛОВИ, Народна библиотека Вук Караџић, Крагујевац, 2004
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s