Растко Петровић, БОЈ НА КОСОВУ – БОРБА ЗА САМООДРЖАЊЕ ДУХОВНО

Ако је народ успео да изради неколико разних личности које би представљале низ, или елементарних, или, под утицајем новог живота, израслих из његовог духа типова, тако да је Страхињић Бан тип средњовековног витеза, Краљевић Марко балкански тип јунаштва, – онда је цар Лазар пре свега тип народнога светитеља. Ми држимо да без хришћанства кнез Лазар не би постојао као тип у нашој поезији. Он, упркос величанствених радњи других личности, остаје као средишна личност целога Косовскога епа. Његова чисто спиритуална концентрација, и спољна неактивност, као код митолошких сунчаних божанстава око којих се крећу у круг догађаји и хероји, подвучена је до крајњих граница. Само на једном месту, у песми Пропаст царства српскога, видимо Лазара као акцију. Лазар такође уводи своју војску у бој – „Маче војску српски кнез Лазаре“, – и то после свију, и да би изгинуо с њом такође: зашао после свог животног хода по небу као што залази последња сјајна сунчана трака.

Битка на Косову, са овако апокалиптичним утиснутим жигом, није више борба племена ни борба за слободу, ни за самоодржање друштвено ни државно, но је борба за самоодржање његово духовно и спиритуално; и значи слободно справљање за друго једно царство хармоније и величине. То је дух хришћанства зацарио над целим једним племеном. Кнез је имао да бира између два царства, земаљског и небеског, између победе и погибије, између славља и мучеништва. Негдашњи Стари Словен изабрао је ово друго, у име народа, и за цео народ укупно – још једном потврдивши одговор нашега народа да слобода избора, оног што истиче из правде и из морала, припада свакоме коме се постави, и на рачун свакога кога може да захвати -; он је изабрао мученичку погибију за цело племе, не питајући да ли има можда ког витеза који је жуднији победничке земаљске погибије. Као Христос у Маслиновој гори што је морао знати пут којим га води његово испаштање, a ипак молио Господа да га мимоиђе горчина ако је могућно, тако је Лазар, иако се сам определио на смрт и мучеништво, ипак преклињао све да дођу, помогну или изгину за крст и за слободу.

Више него на све остало, вечера уочи косовске битке подсећа на Тајну вечеру. Иста симболична гозба баш уочи пропасти; последње наздрављање Христа и Лазара; мистично причешће над главом сутрашњег издајника; тронедељно причешћивање у Самодрежи.

Растко Петровић, Народна реч и геније хришћанства (одломак)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s