Лаза Костић, МОЈА ЗВЕЗДА

Ој, звездо моја, животнице моја,
бесмртна искро моје самртности,
што мирно бродиш суђене путе
обилазећи то Божје сунце,
то Божје сунце, то срце Божје,
кô што облеће бесмртна мисао
родитељку своју, бесмртну душу.
Ој, звездо моја, живота мога,
бесмртна мисли бесмртна Бога,
што си ми тако смртно бледа,
те тако боно светлуцаш доли?
Звездице моја, звездице бледа,
која је теби голема беда
што ми те боли?

Та ја те знадем, патницо светла,
и та те сјајна Даница знаде:
а де те не би Даница знала
кад навек на њу зрацима стрељаш,
па када прођеш мимо њу близу,
срце те вуче драгани светлој,
па у тој жељи вечите страсти
трепћеш и бледиш и задркћеш се,
светлуцаш боно на мене доли –
звездице моја, звездице бледа,
то ли је твоја голема беда,
то ли те боли?

Па кад би хтео, бесмртни пламе,
у свачем да се угледаш на ме,
да су нам сасвим једнаки пути,
у свакој страсти, у свакој жуди,
на небу верно да ме заступиш;
па кад је тако већ јако љубиш,
Даницу твога живота худа,
што се не слетиш са вечна пута,
не откинеш се од сунца силна,
не налетиш се на жељу своју,
на жељу своју, Даницу звезду?
Ил’ зар је већа непоречна судба
којом те творац везује вечно
за своје срце, за светло сунце,
обнашајућ те невидљивом руком
на непомичној путањи твојој?
Та зар је јача, смелија зар је
свевидност вечна неумитна суда
од слепе жеље, слепа ти жуда,
тренутка једног збијене страсти?
Зар неће слађе тренутак пасти
од судбе тужне вечнога леда,
кажи ми, звездо, кажи ми бледа?!
Ал’ ти си нема, нема и бледа,
светлуцаш боно на мене доли,
која је теби голема беда,
што ми те боли? –

Та није л’ вредно вечног живота
сврнути тако с осамног пута,
с осамног пута вечнога суда,
налетети се на светле груди
Данице твоје, жељице живе,
о бисер-груди распрштати се,
распрштати се, па се просути
с једрине сјајне прозрачних груди,
ужећи собом светове пусте,
да поред твога жестоког плама
и сунце светло помрачи тама,
а звезде ситне, мале, худе,
нек у свом мраку пометну путе,
а после тебе кад год се сете,
у сухој злоби нека побледе!
Ој, звездо моја, звездо висока,
кажи ми, звездо, зар ти не вреди
одрећи се тако вечног живота
нестати тако зар ти не вреди,
та зар не вреди тако умрети?!
Ал’ ти не збориш, речити зборе,
пресветли зборе будућности тамне,
само си, звездо, одвише бледа,
светлуцаш боно на мене доли,
звездице моја, звездице бледа,
која је теби голема беда,
што ми те боли?

(1862)

Лаза Костић, Песме 2, МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 1991

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s