Алек Вукадиновић, УКРШТАЈ КАО СУДБИНА

Још је претеча српског симболизма Лаза Костић наслутио да је поезија „укрштај“ супротних сила у бићу, „борба непрестана“ хармоније и дисхармоније, и вечни крст распећа најсупротнијих тензија у духовним и стваралачким понорима људске природе. Тако је симболистичко јеванђеље „укрштаја“започело свој живот у просторима српске националне лирике. Читавих пола века чекало се да се ово јеванђеље настави. А онда се одједном, без најаве, као по мери божје визије, појавио песнички геније да ово јеванђеље испуни. Тај се песник звао Бранко Миљковић. Миљковић је унео понор у „укрштај“, трагичан залет без узмака, певајући сваку своју песму као лабудову, и не допуштајући ниједног тренутка да се његов песнички импулс објективизира. Картезијанци, француски симболисти, песници „подневног сунца“, као што знамо, посегли су да „укрштај“ објективизирају, не дотакавши његов понор.

Али нама, српским песницима, као да је једино суђено, једино задато Поноћно сунце, црно сунце песничке имагинације, које каткада и сажиже. Тужан је био, и узалудан, Винаверов покушај да лансира језичке молекуле у „сунчану“ орбиту; стих му се увек враћао тами, у тешким и муклим јековима. Стари алхемијски сан, као и сан највећих картезијанаца, да се интелигенцијом може сузбити, ако не и сасвим обуздати патња, остаје за српске песнике и српску поезију само сан. Сунце ноћно и поноћно, сунце свих тама и свих понора наше словенско-византијске духовности, увек нас чека на крају сваке пустоловине.

Мало је у српским песничким просторима објективизације, тихе воде рација, самртне белине „логоса“. Србија ни географски као да није пристала на мирнију судбину. Остала је на Крсту, и његовом Распећу. А „укрштај“ и јесте Крст и Распеће, „крв помешана са светлошћу“. Још је српски Мојсије, Свети Сава, то добро знао, и у свом јеванђељу записао: „Србија је Исток на Западу, а Запад на Истоку“. Чардак ни на небу ни на земљи, ни на Северу ни на Југу, Запад Истока и Исток Запада. „Кућа на друму“ вибрантних „укрштаја“, изукрштаних путева, испреплетаних тензија, то је кућа српског националног бића.

Све је то тамним песничким чулом слутио, а тамном слутњом опевао песник „Ариљског анђела“ и „Утве златокриле“. Класицист и симболист у „Ариљском анђелу“, стихом импрегнираним и опточеним „златом“, Бранко Миљковић је „Утвом златокрилом“ пробио „звучни зид“ симболизма и нашао се у самом срцу Тамног вилајета. Оном златном и златоносном мајдану српске песничке имагинације, у чијој бајној и чаровитој тами просијава драго камење имагинације и духа. Божје семе небеске ризнице. Благо умља и заумља, које се не може више ни са чим разменити, јер се за њега више ништа њему слично не може добити.

Радује ме да је жири за доделу награде својим критичким чулом већ видео Ружу језика у том Зачараном пределу. Именом које ова награда носи, целом атмосфером која око ње влада, свим сигналима симпатије и ведрине којима је у јавности примљена, ја данас имам све разлоге да се осећам метафизички, и изузетно почашћен. Хвала вам.

Реч на додели награде Бранко Миљковић,
у Нишу 19. марта 1993.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s