Маргерит Јурсенар, ПОЕТИКА СНОВА

 

„Сваки спавач је Нарцис који се бруси и ослушкује на полеђини
космичког огледала“

Желела бих да испричам неколико снова који снажно узнемирују или охрабрују једно биће које је много сањало. Од ране младости (осим два или три изузетка, уопште се не сећам својих снова из детињства) моје ноћи пратило је десетак снова, узнемирујућих или милостивих, препознатљивих попут музичких мотива и баш попут њих подложних безбројним варијацијама. У јасно подвојеној породици ови снови су се опет делили по групама. Појава једне исте личности, једног истог предмета, детаља неког предмета, једног истог узбуђења у мојој уснулој глави омогућавала ми је да упамтим те ноћне пределе у које су ме већ раније одводили моји снови, а нисам била сигурна да ћу их икада наново видети.

Постоје у пределима снова успомене у којима доминира личност мог мртвог оца; постоји круг снова о амбицији и поносу кроз који сам прошла у ноћима када сам имала двадесет година; кругови страха, најгори од свих, настањени чудовиштима, затворима, губавцима, змајевима, ишчупаним срцима, али који ме походе ређе него пре, јер с временом страх одлази од нас баш као и нада и старимо ослобођени попут сиромаха који се не боје да ће им неко украсти њихову беду. Постоји круг испуњен лутањима у коме настојим да дотакнем сенку једне ишчезле жене која се претворила у фантома; постоји круг смрти испуњен вртовима који заправо обједињује све друге јер не можемо ни да сневамо дубоко, а да се не загњуримо у то велико црно ништавило; постоји круг о црквама у којима непрестано лебди једна катедрала величанствена и смирујућа попут гроба. Једном је то тамна црква виђена изнутра, испуњена светлуцањем свеца и пуна тишине која подсећа на свечану музику; понекад је виђена извана и њена врата одбијају да се отворе пред уморним ходочасником који нема неопходни кључ да би ушао у њену таму. Постоје снови о звезданој ноћи и вртлозима земље и тела; постоје снови о језеру, један плави сан који се спушта до детињства и једини који се понавља из године у годину не подлежући променама. Постоје снови о љубави које не бих желела да оптерећујем непотребним коментарима, јер су једини тумачи ових осећања оргуље и чело. Снови су се ипак између себе повезивали; снови о амбицији, љубави или смрти често су се смештали у унутрашњост катедрале као и сан о језеру, који је исто тако испуњен побожним страхом. Сневам један сан испуњен нежном срећом, препознатљив по томе што се увек дешава под куполом ружичастог неба, а има један сан апсолутне среће који сам сањала само једном и где се дешава само једно незаборавно плаветнило.
(…)
Казати да се сневач служи својим сновима да би нешто рекао, значи апсолутно довести у сумњу судбински део снова. Аутор префињених снова такође је заточен у свом унутарњем небу попут шкртице који сања како му се разбија чинија; али што се више дижемо Јаковљевим лествама, по којима се људи пењу и спуштају, слобода и фаталност се преливају једно у друго и формирају чврсто оно што називамо судбином. Један писац, који је у току тридесет година пажљиво пратио своје снове са великом знатижељом и луцидношћу, признао ми је да је успео, захваљујући властитом напору, да се спасе кошмарних снова. Кошмари су се преображавали, завршавали су се срећно, очигледно зато што је човек поседовао фантастичну снагу да порази спољашњу судбину, што је сигурно привилегија бића која чврсто држе своју судбину у својим рукама. Дар снова као и дар наслућивања нема ничег заједничког са снагом интелигенције и један изузетно генијалан човек може да буде прави идиот у својим сновима. И, насупрот томе, извесне наклоности ка мистичном, извесна одрицања, извесне претече атмосфере пуне дубоког бола као и велике усамљености, погодују настанку халуцинантних снова. Из властитог искуства знам да се проценат изломљених и ситничавих снова смањује код оних који се труде да ситним недаћама свакодневног живота супротставе брану мудрости. Као што се каже да је после четрдесет година човек одговоран за своје лице, а сигурно и за своју судбину, може се исто тако рећи да су зрело доба и старост одговорни за своје снове.
(…)
Једно префињено персијско веровање каже да сваки долазак људског бића на свет одговара рођењу једног бића које припада раси Духова, који се не умножавају осим као човеков одраз. Та бића нису ни наши чувари, ни наше утваре, ни наши двојници у окултном значењу речи, него један вид одраза који шаљемо у непознато. Када човеково дете плаче у колевци, то га његов бестелесни брат чупа за косу: ако се смеје анђелима, то му његов бајковити брат прича шале. Немоћ женска објашњава љубомором тих бестелесних бића, која завиде људима на привилегији љубави. Ето, зато је, да би се избегла њихова зловоља, мудро оставити упаљено светло уз узглавље младих супружника. И, коначно када умре човек или жена, народ духова долази да тражи тело свог земаљског брата или сестре да би их сахранио на небу. Сваки пут кад размишљам о том веровању, које људском животу даје лепоту дворца који се огледа у језеру и док његов одраз трепери као од неке мистерије које не би било без њих, као да се њихова слика огледа у њима, кажем себи да и узнемирени предели снова припадају можда том истом свету бајки, сенки и обмана, огледала и пустиње. Није довољно истакнуто да је у популарним књигама за гатање свет симбола увек обрнут, као што су и творци наивних сановника збуњени што треба да тумаче вештачки свет изокренут игром огледала. Огледало исправља слику, деформише је или преокреће – те три могућности одговарају трима врстама снова. Лепи снови који враћају реалности свој блистави идеал; кошмари који нам шаљу гротескну слику нашег властитог живота, колико гротексну толико и застрашујућу управо што је гротексна и, на крају, снови у којима изокренути симболи служе да заварају истине, тајне и опоре, отприлике као што је изокренуто писмо помогло Леонарду да Винчију да се спасе ломаче. Сваки спавач је Нарцис који се бруси и ослушкује на полеђини космичког огледала. Дух човека који не сања не мора бити ни сиромашнији ни ускогруднији од оног који сања, једноставно од подсећа на собу у којој нема те чаробне увале огледала.
(…)
Као и сав свет и ја сам често сневала да једнога дана напишем књигу личних успомена. Неколико препрека, разумљивих сваком нормалном човеку, спречиле су ме да остварим овај пројекат, који би само најјача и најчвршћа душа могла извести без лажи. Објављивање овог избора који следи, далеко је лакше и то ме оправдава пред самом собом, што сам се дрзнула да изложим светлости дана ових неколико епизода из Мемоара мог сањаног живота.

М. Јурсенар, „Поетика снова“, предговор књизи Снови и судбине, превела с француског Војка Смиљанић Дикић, „Плави јахач“, Београд, 2004.

Преузето са: santamarijadellasalute.blogspot.rs

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s