Алек Вукадиновић, ИЗ ПОЕТИЧКОГ ДНЕВНИКА

1.
Још од најранијег детињства моја склоност ка мелодијском начину изражавања водила ме је ка неким необичним сазнањима. Веома рано сам осетио да поједини искази-звуци воде ка неким много дубљим стварностима од оних које познаје обични, фигуративни исказ. Изговарајући једну исту мисао, ова два исказа не говоре исто. Имао сам утисак, који се временом потврдио, да обични говорни исказ говори „о“ нечему, а специфични звучни исказ, као да долази из неког другог света, показује саму ту ствар. Другим речима, то „нешто“ показује се у самом свом суштаству, тј. стиче онтолошки доказ.


Много година касније, када је ова урођена склоност почела давати тон мом песништву, отварали су ми се, један по један, нови простори сазнања. Они су извирали из мог путовања кроз језик, из мојих понирања у његове нутрине, кроз које су ми се разастирали нови сазнајни и стваралачки светови, онтолошке, космолошке и есхатолошке природе, до којих не бих могао доћи ни на један други начин. Ове специфичне околности су ми омогућиле да изражавам интелектуалне и апстрактне идеје свога доба, као и да уроним у она збивања, о којима говоре моје најновије књиге.


Ова од самог рођења надосетљивост за језик и мелодију, и њихове ултрапросторе, отварала ми је вид према апсолутној стварности, и њеним бројним аспектима, што је најдубље искуство мога песништва, и што показује Скала на којој се оно развија. Између осталих, два необична искуства: „бело на белом“ (Далеки укућани), и „црно на црном“ (добар део Укрштених знака и Тамни тâм), затим скала иде преко ефеката поунутрашњења звука, тј. бога језика, као и читавог низа језикотворних ефеката који су иманентни део моје поезије, а на које критика непрекидно указује. Ако постоји нешто што Скала оповргава, то је коначност, па се питање бића и постојања, као и целокупног устројства универзума, у кључу мога песничког искуства непрекидно указује као бездан отвореног бескраја, односно Отворено дело Бога, чије се границе нигде не назиру, и у којем су тајанство, неизрецивост и недокучивост – једино до чега допиремо.

2.
Свет и постојање су пуни бесконачног смисла, и истовремено: бесконачног бесмисла. Пуни су бесконачног бесмисла зато што је тај бесконачни смисао осуђен на смрт и пропадање. Песимизам и нихилизам су израз, лице бесконачне божје туге. Свет је добио смисао кад је прво биће заживело; свет је изгубио смисао кад је прво биће умрло.

3.
Путујући кроз језик и његове архе, његове давнине и тамнине, путовао сам и кроз време најмлађег часа, а у једном тренутку ова времена као да су постала једно. Одједном сам чуо страшне гласове, и сав се најежио. Језик се тада окренуо мени, и рекао: „А сад погледај око себе“. И, гле, заиста: оно што сам чуо у њему, видео сам свуда око себе.


Али је зато ту Ружа језика, велики божји град који се гради у језику, свет изван добра и зла, „Даљина пуна срећних слика“ (како то пише у песми „Кућни завет“), уметност као „превладано безнађе“, здање творачког постојања, које подиже Песник. А реч о песми као „превладаном безнађу“ узносе завршни стихови „Кућног реза“:

Пореч била реч ти Крила
Крилу вечног
Ништавила

Алек Вукадиновић, Из поетичког дневника (стр. 474-476), Предачка мелодија Алека Вукадиновића /зборник радова/, ИНСТИТУТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И УМЕТНОСТ, ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, Требиње, 2014

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s