Алек Вукадиновић, СВЕТИ ЗВУЦИ /Душин лêт/

ЗОВ

Кућо, мајко, светих сȅни
Чији задњи час оклева
Плен што крилом гору плени
По шумама твојим пева

Са дна неба смрти бела
Поплочана белим кровом
Испуни се шума цела
Умрлога госта зовом

Кућо, мајко, светих сȅни
Чији тамни зов се чује
Пленшто крилом гору плени
Свио крила – па путује!

ЈАВ

Хита ветар небом нагим,
Тражи душа свога бога –
Куд се вереш крилом благим
Душе, госта умрлога

С краја на крај кућа блага,
Потонула крв мирише –
Испод прага тиха снага
Госта кога нема више.

ПОЈ

Сву ноћ чудне гласе прима
Душа света – зов се чује
Негде душу Бог узима
Па у небо с њом путује

Стишали се зраци преки
Од живота звуци скрити –
Сан је. Поје плен далеки
У сну као у молитви.

КОБ

Чудно ветар земљи тежи,
Распирује чини клете –
Потонуо то плен бежи
Тихо преко горе свете.

Суша света умирена.
Угашено бллиста врт.
Са два крила раширена
Дочекује госта смрт.

ЛȆТ

Кућних се крила зрачни трепет чује
Веје на ушћу блага слика неба
Нејасан мртвац путује, путује
Далекој мети са свога погреба

Приснила душа крви златну струну
Далек-пут неба у врх невид-горâ
Велики ветар у уснулом чуну
Превози душу од мора до мора

Путују слике, тамна жар их злати
Небески бескрај стере звуке меке
Питају куће кад ће да се врати
Потоњи мртвац са звезде далеке

Кућних се крила зрачни трепет чује
Веје на ушћу блага слика неба
Весео мртвац путује, путује
Даклекој мете са свога погреба

П.С.

Ових пет песама, чији су ми се звуци јављали у једном краћем временском размаку, пре више година, нисам до сада унео ни у једну песничку књигу. Иако оне, очигледно, по основним својствима, спадају у моју поезију, њихов начин настајања, искључиво медијумске природе, обавезивао ме да их сместим у посебну шкрињу. А оне су, свих пет, настајале наисти начин. Њихови звуци би ме, код настајања сваке појединачно, спопадали и обузимали изненада, прекидали би моје тренутно духовно стање, а онда би у складу са тим звуцима, просто искрсавали стихови, који као да су били негде записани, на некој матрици, па се сад, као привучени неким магнетом, објављују.

Моје је било само да их запамтим, до првог листа хартије. По целом склопу и атмосфери, мислим да им је било место баш овде, у Души сећања, за коју су везане свим нитима.

Алек Вукадиновић, Душа сећања, БИГЗ, Београд, 1989

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s