Алек Вукадиновић, СРЕДИШНИ ТРЕНУТАК

*

О вечности!
Тај дрхтави дашак вечерњег праскозорја, саткан од најсветијег зрака – то си ти.
Од свих часова дана – највиши и најсветији: Тај невидљиви тренутак.
Што је мелодија у музици, што је икона међу земним предметима, то си ти, Вечерњи зраче, међу часовима дана.
Вечерњи зраче, брате мој, ти исијаваш Средишни тренутак.
Средишни тренутак, тај Средишни тренутак, изаткан у Божјој вечери…

*

Ево ме опет пред огледалом неба, сред јутра небеске свежине; сви зраци вечерњег праскозорја, сви златни даси постојања опет су на окупу…
Да, тебе, златни зраче, најтишег и најсјајнијег, гледам и пратим на небеском бескрају;
Ти тако близак Вечерњем зраку, благ, с мирисом младог неба, ти што одишеш праскозорјем;
Зраче јутарњег злата, с мирисом и душом Божје вечери – ти озараваш Средишни тренутак;
Средишни тренутак, тај Средишни тренутак, изаткан у Божјој вечери…

*

Од праскозорја до праскозорја – вас два једина зрака;
Вас два најтиша и најтајнија – ви, који далеко иза себе остављате Старо подне – ви сте зраци Душе сећања!
На вас се ослања Небо!

Алек Вукадиновић, Душа сећања, БИГЗ, Београд, 1989

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s