Николај Велимировић, ЊЕГОШ И ДОСИТЕЈ – РЕЛИГИОЗНОСТ И ПОБОЖНОСТ

Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.

Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога; мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)

Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера.

Пролази ли поред нас Доситеј, ми ћемо га радосно поздравити и молити, да нам каже штогод „полезно или забавно“ из свога богатог искуства.

Пролази ли Вук, и њега ћемо први ми ословити без устезања и похвалићемо његову скупљачку ревност и његову веру у граматику.

Пролази ли Јакшић, ми можемо слободно запалити цигару и поручити вина. Он нам извесно неће замерити. Можемо и викати, и плакати с њим.

Змају ћемо се љубазно поклонити и рећи, да нас његова Певанија чини бољим људима. Са оштроумним аристократом Недићем можемо доћи у крупну препирку око књижевног укуса и „гомиле“.

Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и устати. Заћутати – јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту, кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима? Устати – јер како да седимо кад смо малени пред њим и кад устанемо? И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене.

Ja сам често чинио такве смотре, и често врло дуге, злоупотребљавајући можда стрпљење великих сени. При томе старао сам се нарочито, већ од дужег времена, да останем насамо с Његошем, пратећи пажљиво, сваки његов поглед и сваку његову мисао и осећај везан с тим погледом. Своје искуство од тих усамљених шетњи и немилих дијалога ja сам изнео у овој књизи.

Оно што сам ja желео овом књигом дати читаоцу, то није једно дело о Његошу, но једна слика душе Његошеве, то није један докуменат о великом владици, но опис једне туђе душевне драме, у коју се човек сам уживи, тако, да je тиме и сам са својим јунаком преживи. Ja нисам имао намеру да пишем „објективно“ о Његошу но баш „субјективно“. То јест, ja сам се трудио, да се савршено пренесем у свога јунака, да тако рећи оваплотим његову душу у себи, да се идентификујем с њим у свакој ситуацији живота, и да онда мислим, осећам и говорим као он. Мени ниje било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљавања тих осећаја.

Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека вазда интересантан.

Корисно je удубити се често у душевни живот и обичних људи, утолико пак више необичних. Оно у самој ствари и не постоје обични људи; сви су људи необични, својеобразни, чудни и тајанствени. Природа не копира но ствара. Израз „Многи-Премноги“ (,,Vielzu – Viele“, Ниче) као назив обичних људи створила je немоћ наша, да се на свакоме од тих „Многих-Премногих“ зауставимо, у његову душу загледамо и његову необичност уочимо. Кад нам наша немоћ не би сметала, ми би се могли уверити, да су људи, које ми називамо обичним, довољно необични, довољно оригинални и довољно за нас поучни.

Још je поучније удубити се у живот оних људи, које ми називамо необичним. – По једној погрешној изреци један човек онолико људи вреди „колико језика говори“. Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека.

Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену, била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и Његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда.

У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем. Та реткост у високо религиозним људима, нарочито међу књижевницима, и дала је повода неким словенским путописцима и књижевницима да тврде, да су Срби нерелигиознији народ од других народа. (Тврђење Пољака професора М. Здјеховског, види „Московскиј Еженедјељник“ од 16. маја 1909. Слично тврђење од московског професора А. И. Веденског, види (преведено) у „Гласнику правосл. цркве“ за 1908. год. Ово тврђење оспоравали су: др Ч. Марјановић у „Хршић. Веснику“ за 1909. год., др С. Радовановић у предговору свога руског дела: „Семејние праздники у Сербов“, Петроград 1910. г. и „Гласник Православне Далмат. цркве“ за 1909. год). У самој ствари српски народ није ни више ни мање религиозан од других хришћанских народа његове културе; но српски народ, као и сви народи уопште, има врло мало правих, надахнутих, религиозних људи. Ови су уосталом најређи људи у свету.

Карлајл и Емерсон, Ламартин и Достојевски спадају у ове најређе људе, или, са још њих немного, чине ове најређе људе у целом прошлом столећу.

Ми Срби имамо Његоша. Он је један, но и један он је у стању да својом високом и широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашега народа. Јер ма колико да су велики људи самобитни, не може се ипак одрећи, да они ма у коликој мери не репрезентују душу онога народа, у коме су рођени.

Ми имамо и Доситеја. Но Доситеј није то што Његош. Он је средњи таленат; далеко од генија. Доситеј је побожан као и народ (и ако није и сујеверан као народ), тј. он верује у Бога и загробни живот, верује у створење и циљ живота, као и народ. Но, он није религиозан у вишем смислу, тј. он не осећа потребу сталног духовног сједињења с божанством, сталне мисаоне и осећајне коресподенције са душом, са животом света, као што то осећа Његош. Доситеј је могао необично дуго и с необично дугим стрпљењем да прича о фрушкогорским манастирима, а да при том ни на минут не осети на себи притисак васионе са свима њеним неразрешивим чворовима. Његош то није могао. Његош је стално осећао наметљиво присуство васионе, која му је његов ум и његово срце, без остатка, за себе ангажовала, понекад ласкаво, посредством свога лица, понекад брутално, посредством свога наличја.

Кад би се, отуда, календарским језиком хтела окарактерисати природа ова два човека, онда би се за Доситеја могло рећи „Блажени Доситеј“, а за Његоша „Његош – Великомученик“.

Доситеј је, уистини, једна срећна, блажена природа. Он, изгледа, не верује у пад човека из једног блаженијег живота у овај, не верује у осуду човека нити у метафизичку неопходност зла у свету. Он верује, да кад би људи мало више потрудили свој здрави разум и своју вољу, земља би се брзо у рај претворила. Свеколико зло да се такорећи одувати из света као прах са длана. Мало више учитеља, мало мање калуђера и – Срем би био други Едем!

Доситеј се осећа у овом свету као дома, Његош као странац. Доситеј се опходи са свима стварима по домаћи, Његош, напротив, са страначким љубопитством и са страхом. Његош има страх од света и непрестано се бори с тим страхом.

Доситеј је побожан позитивист, но не мистик као остарели Август Конт, но пре позитивист најновијег америчког кова; он је трезвени прагматист, који вели: постоји један други, загробни живот, но ми се сад засад налазимо у овоме и треба да се о њему старамо; верујмо у онај но сву своју бригу посветимо овоме; радимо с претпоставком, да је све овде ради човека, и да је све уонолико реално и вредно, уколико човеку може бити од користи. Отуда, питање о манастирској економији у Грушкој Гори важније је од питања о начину живота анђела на небу, и питање о просвећивању народа значајније је од питања о преегзистенцији душе.

То је трезвена, вечно савремена философија, која је и пре модерних прагматиста (Као оснивач модерног прагматизма у философији сматра се скоро преминули професор Харвардског университета у Америци, Виљем Џемс.) и пре Доситеја, и пре Бакона, чак и пре практичне посланице апостола Јакова постојала међу људима. Отуда савршено правилно назива проф. Скерлић Доситеја „једним од најмодернијих писаца наших, једним од оних, који се временом само подмлађују“ (Ј. Скерлић: Српска књижевност у XVIII. веку, стр: 330). Но савршено правилно било би то исто рећи и за Његоша, иако мисли Његошеве нису и мисли Доситејеве. Уосталом Његошева мудрост ниуколико не искључује мудрост Доситејеву, као што ће се читалац моћи уверити из доцнијег излагања. И Његош мери људе нечим другим него, као и Доситеј, „дјелом и врлином“. Но, Његошева се мисао простире још и за границу кориснога, практичнога. Његош тежи да обоснује свет, да га појми као целину и да определи место човека у тој целини.

Доситеј је пре свега учитељ – практичар, Његош пре свега уметник -трансценденталист. Доситеј верује да Бог постоји, и то је за њега доста. И Његош верује да Бог постоји, но за њега то није доста; он се распиње трудом, да сазна Бога, да створи једну одређену представу о Богу, и да са тим својим Богом буде у непрекидној комуникацији. Речју: Доситеј је побожан, Његош религиозан. Доситеј је побожан, јер верује у Бога, Његош је религиозан, јер је својим умом и срцем религиран с Богом. Религиозност је далеко шири појам од побожности, као што је религија шири појам од вере. Религиозних је људи далеко мање од верујућих.

Добро је што имамо Доситеја, као што је добро што имамо Његоша. На Доситеју ми смо се сви васпитали. У нашој раној младости његова мудрост нас је обасјавала тако меко и тако пријатно као пролетње сунце. Он нам је први сугерисао, толико потребну за приступ у живот веру у човека, веру у неограничену способност усавршавања човечјег разума и облагорођење човечјег срца.

С Његошем смо се доцније упознали. Он није за сувише рану младост. Јер сем ствари „полезних и забавних“ он зна и хоће нескривено да каже и ствари страшне, којима је ова свет испуњен. Праотац Јаков рвао се само једну ноћ с Богом; владика Раде се рвао са свима силама овог света, и то не једну ноћ, но цео један век. И као стари ратник, и притом и песник, опева он нама своје многе борбе, револтирајући или резигнирајући нас, храбрећи или страшећи, но у сваком случају узвишујући и на висини подржавајући нас. И што старији бивамо и дубље у животну борбу улазимо, то нам и Његош милији сапутник постаје. Могло би се готово рећи: Доситеј нам је путовођ од јутра до подне нашег живота. Његош пак од подне до вечера. Кад преживимо Доситеја, тад се нуждавамо у Његошу. Кад наша младалачка, доситејевска вера у човека претрпи разноврсна искушења, кад почнемо да осећамо, да у животу не зависи ипак све од нашег здравог разума и наше добре воље, да ми ипак нисмо тако апсолутни господари наше судбе, као што смо некад мислили, да се зло, упркос свему, не да тако лако ни одувати ни уништити, да је овај живот само полу-наш, или уопште да он није наш, но ми његови, његове слуге; кад осетимо васиону над собом и тежак притисак „ћутљивих небеса“, кад наше шетње, по нагло множећим се гробовима наших пријатеља, постану и дуже – тад ћемо осетити потребу и у једној вишој вери, ван вере у човека, и не само у једној вери но и у једном сједињењу с једним моћнијим од нас савезником, – у једној религији, и тад ће нам Његош бити ближи и сроднији од Доситеја. Тад ћемо пожелети, да моћну и религиозну душу Његошеву уселимо у себе, да би смо се охрабрили њоме у мучним искушењима.

У овој великој души наћи ћемо ми много свог сопственог, својих „нужда и недовољства“, својих сумњи и разочарења, своје бојазни и своје наде. Меа res agitur – мене се тиче- узвикнућемо ми упознавајући се са богатом душом Његошевом. Но наћи ћемо ми у овој реткој души много што шта пробуђено, што је у нас успавано, и много што шта уоквирено у великом и скупоценом оквиру, што је код нас презрено и одбачено; наћи ћемо најзад и много што шта нама сасвим непознато и неслућено, невероватно и неаргументовано, колорисано са више страсти но логике. На овим последњим местима мораћемо се подуже задржати, да би их што темељније схватили пре него што даље пођемо за нашим песником.

На подне нашег живота Његош стоји и чека нас. Ми се не можемо лако да одвојимо од нашег благоразумног Доситеја. Он нас, као сваки добар учитељ своје ученике, обично дуже задржи при себи, водећи нас по ‘ћелијама фрушкогорских манастира, по просвећеној Европи, по путевима промисла и здравог разума. Кад се с Његошем удружимо, тад морамо убрзати кораке, јер с њим имамо за исто време да пређемо много више. По неравном и врлетном путу Његош нас води; ужасни су кораци његови: он корача с планине на планину, са звезде на звезду. Ми имамо на путу с њим да посрћемо и падамо и знојимо се. Кроз најтамније дубине живота Његош нас води, кроз злочесте дубине, које се мефистофелски смеју суверенству нашег здравог разума. Он нас пење на висину, одакле се виде све лепоте овог света; но он нас не оставља дуго ни у једној илузији: пред нашим очима он диже прекрасни плашт света и открива нам тад и његову очајну наготу.

И ми на овом врлетном путу, идући за Његошем, постајемо религиозни. И то нам је награда за труд.

Ко по својој природи није религиозан а желео би сазнати, шта то значи бити религиозан, тај ће најбоље учинити, да се постара те да проучи и преживи, уколико му је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека. Ја сам овим делом хтео само указати на једног таквог.

Николај Велимировић, Религија Његошева (у Критичка мисао философа и научника, Матица српска, Нови Сад, 1995)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s