Алексеј Ремизов, РЕАЛНОСТ СЕ СТВАРА УМЕТНОШЋУ

Зашто пишем, шта желим да кажем? Све што пишем – моја је исповест. Нећу да се изражавам књишки, него „приповедачки“, јер се исповест не пише него говори. Све што сам писао и што пишем – није измишљено – него је на унутрашњи позив. Као да ме је неко зовнуо, па се ја наглас одазивам. Тема ми није наметнута, него сама долази. Било би узалудно да се прихватам посла по наруџбини, ништа не би испало, ја сам нем.

Увек сам писао различито од теме дана: на Божић ми је излазило нешто ускршње, а на Ускрс вејао децембар. За време револуције – сећања на минула доба (Московска Русија). Увек сам пред собом имао тему. Она би ме обузимала, обузимала би читаво моје биће. Као што сновиђења сама навиру, тако се и догађаји сами неочекивано указују, постројавају се у редове. Перцепција је осећај: оно што осетиш, што те огребе или убоде. Из осећања, исказујући се, сине мисао. Реч је из осећања, мисли нису одломак – него звучна реченица. Наћи ће се тон за хармонију речи, за грађење зграде речи, и немогуће је било шта издвојити док те нешто не шчепа – веома јако. Или ће ти животни услови, разбесневши се, одрати кожу. Треба сачувати прве речи што су зазвучале – обрашће оне речима, и кроз журбу и збрку ја ћу их чути. То је као наметљива мисао или мотив. Треба бележити одмах реченицу што је зазвучала, помоћу ње ће касније све да оживи, она никада неће ишчезнути.
(…)
Како се ствара књижевно дело? Прво, записивање – пуна слобода и простор речи, само да се задржи слика и изрази мисао. Али записивање још увек није рад. Рад почиње над оним што је збрда-здола записано. У раду су присутни око и слух и од њих започиње конструкција (архитектура). Аутоматско писање није уметничко дело. Дело се обрађује, кује. Белешка је силуета или само знацима спојени редови. Треба расећи, продрмати, превести на живи говор – изговарајући наглас речи и замењујући књишке речи говорним. Иначе су реченице безбојне, речи не светле и мисао је патуљаста. „Важно је“, кажу, „сачувати мисао“. Па не пише се мислима него речима. И уколико је мисао дубља, утолико је одговорнија реч – форма. У музици и сликарству је нарушавање форме осетљивије и очигледније: у музици ће зазвучати фалш, а у сликарству ће погрешан потез покварити слику. Само живи говор, а не шаблон, може да изрази мисао. Реалност „испред носа“ није ништа више но белешка у којој нема душе; у њој не куца срце. Реалност се ствара уметношћу…

У мистичним школама су учили „разматрању“ ствари, што значи поређати или разместити чињенице, а онда долази виши ступањ – „оцењивање“ ствари; ту почиње продирање у само срце живог бића догађаја. „Оцењивање“ ствари просто не успева, не може се механички научити.

Процес мог писања: од књига, сећања (уобразиља), од пламена мојих осећања и ритма (изражавање речима). Уобразиља је игра сећања. Оно што је моје од живота – моји courts métrages: из магловитости догађаја одабирам слику. Низање тих слика даје слику живота. Уобичајено је да се каже „треба радити“, али још нико није рекао колико треба радити. Мени нико није говорио, али ја сам видео оне што излазе из редакција са тим, никоме разумљивим „треба радити“. Рад се обавља са стране, обавља га некакав глас који говори: то је тако, а то није тако. Изгледа да се, пре свега, мора пронаћи у себи тај глас, и да се мора знати погледати на своје као на туђе. Најтеже је наћи, изазвати тај „корективни“ глас.

У бајци треба чувати чаробност, а она се лако распрши, треба само садржај приближити стварности. За трезвено око у бајци има много апсурдног. Ако је „апсурд“ убедљив, он је оправдан. Ситнице, детаљи у бајци чине чаробност, тајанственост; подрезати – значи уништити, очерупати.

Ликовност и изражајност. Ликовност је сликовитост, а изражајност – озвучавање. Размишљање је доступно и пасивно. Надахнуће налети и увек је активно. Треба се научити говору помоћу два гласа: обраћати се некоме, а тај нека одговара. Елементи, анализа књижевног дела: језик, стил (склад), композиција (распоред), слике, жанр (књижевни тип), идејност.

За дефинисање књижевног дела постоје три ока: језик, сликовност, уобразиља. Могуће је открити, али не и уметнички накалемити: немогуће је „научити писати“, немогуће је научити певању човеку без гласа.

Живо је само оно што је од осећања. Из осећања врца мисао, распламсава се слика и реч. Најјаснији пример: Достојевски.

Уобразиља је стваралаштво мисли. Постоји мисао која цвета, и постоји само лишће. Осећање, само осећање, побуђује мисли. Мисао може бити без осећања, као што реч може бити без слике. Али основа мишљења је осећање, могуће је замислити очерупаног човека, без мишљења, али живи, без осећања, не постоји. Уобразиља је игра мисли. А извор игре је надахнуће.

Приликом оцењивања уметничког дела треба напустити прихваћено „фотографисање“; ништа се неуспелије не може измислити. У фотографији постоји игра светлости, а откуд светлост у приповеци? Постоји бележење – површинско удубљивање, и постоји удубљивање забележеног. Понирање и јесте рад, у томе се састоји снага талента.
(…)
Тајна речи се отвара осећањем, избијање осећања запаљује реч. Процењивач речи – књижевни дегустатор – не мора бити филолог. Мислим се, Достојевски је био ухат, а Толстој окат. Ја сам, очигледно, ухат, у мени увек нешто пева. Речи ми не доходе као вихор, него звуче из бола, оне се не изговарају, него се певају.

А. Ремизов, „Моје гледање“, превела Мира Лалић, из књиге: Рађање модерне књижевности: роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд, 1975.

Извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s