Станислав Винавер, КАТЕДРАЛА

На маленим колицима
Вукао сам тешки камен
Са планине у долину.

Безбројни су тамни људи
Вукли камен што ће црква
Да постане распевана.

Усред свога глуха посла
Застајаху очајници
Мољаху се своме свецу.

Грехови се накупили
Мутним ројем прекобројем
И кко гавран срце кљују.

Грехови су преогромни
Рад’ којих су оставили
Свога дома топло гнездо.

Пристигну их на препаде,
Пуни мрака бесовскога
И исконских чудовишта.

Сваки себи страшан дође
И кукаван непочинством
Неприступан спасенију.

Грехове ће окајати
Верним ходом, смерном стрпњом,
Благом мишљу, кротким чином

Не знам место те планине,
Не знам пада те долине,
Не знам доба те старине.

Не знам име храма оног,
Нити свеца коме се диже
Нити рода који зида.

Теглио сам целом душом
– За молитву опроштајну
Није било више снаге.

И опет ће поколења
Цркви стварат звучни блесак
За боравак анђелима.

И дуги ће неки говор
Да зазвони на уснама
Д процвета у срцима.

И молитве другачије
Рашчиниће таму света
Узрујнијим роморењем.

Сâм, самотан и без друга
Ја ћу вечно вући камен
За све нове богомоље.

За светлије и јасније
Блиставије и страсније
Жуборније и гласније.

Где год грехом стрепња цвили
Где очајна сумња мили
Где се мисо себе боји.

– Док не буде претворена
Цела земља од камена
У молитву од пламена.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. гласник, Београд, 2012

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s