Михаил Епштејн, ЉУБ-БОЛ

„Објасни ми – волим ли ја зато што ме боли
или ме боли зато што волим?“
Александар Башлачев

Љубав и бол. Љу-бол. Зашто љубав, па чак и срећна, узајамна, без препрека, увек доноси осећај или барем предосећај бола?
….
Суштина је у томе што љубав јесте активно и истовремено крајње пасивно осећање. Онај који воли ступа у зависност од другог, оног кога воли и – муњевито постаје рањив. Замислите да се човеково срце не налази у грудима, већ негде подаље. Такав организам, чије срце виси на танком кончићу крвних судова, не би био виталан. Управо такав је онај који воли: његово срце куца изван њега. Оно није заштићено грудним кошем. Онај који воли не може да га савлада, међутим, управо срце пумпа крв у његовом организму, и ту се не може ништа! Не може се ничим заменити тај унутрашњи орган, који је одједном постао спољашњи, али је преко потребан за одржавање живота. Шта му се све може догодити! Шта ако га неко изненада гурне или удари? Шта ако и само срце крене према неком другом, па из њега искочи једно малено срце и почне куцати засебно? Како живети ако то друго срце може припадати неком другом, са двоструком зависношћу од тамо нечијих откуцаја срца?

Па ипак, онај који воли преживеће у условима када се чини да је преживљавање немогућно. Зато што љубав није само пасивна, већ и активна. Она излива из себе такву бујицу крви, којом запљускује вољеног, и постаје попут океана, у којем лако плива то спољашње срце, ма где се оно налазило, и штити га од спољашњих утицаја. Целовитост организма успоставља се чак и на даљину – наравно, на рачун великог губитка крви. Љубав причињава бол, а за избављење од бола постоје два излаза: смањити љубав, изгубити осећајност или – повећати љубав, пролити крв, али напојити њоме своје далеко срце и тиме га спојити са собом.

Ако је љубав неодвојива од бола, требало би барем разликовати добар и зли бол. Добар бол настаје из љубави, као неизбежно преношење срца у неког друго. Нико тебе не рањава, сам постајеш рањив. Зли бол је онај који од самог почетка рањава и постаје привиђење љубави. Таква љубав се покорно вуче за својим болом, није у стању да се откачи од њега. Неко држи у рукама твоје срце и води те за собом, све болиније и болније затежући крвне судове. У таквим односима бол је примаран, љубав зна за себе једино по ранама које јој наносе.

Шта може да уради љубав, претворена у све саму патњу? Да не губи делотворност. Па, ако већ својом крвљу не може запљуснути, умирити и усрећити своје болесно спољашње срце, остаје јој само да негује у себи друго, унутрашње срце, због кога може бити мирна: оно је увек уз тебе. То може бити вера у Бога, љубав према детету, отвореност за инспирацију и стваралаштво.

Болесни дух лечи се певањем песама
(Ј. Баратински)

Тамо где је много рана, где крв тече као река, од млазева крви пре може настати ново откуцавање, створити се унутрашње срце које ће почети само да пумпа и врти ту крв. а тада спољашње срце можемо откинути од себе – нека се носи, што даље!

Наравно, у једној љубави постоји и добар и зли бол, а тешко је ухватити кад је тај бол бољи, а кад злобнији; кад ти сама љубав нехотично задаје бол, а кад се бол служи твојом љубављу да би ти повредио живе ране, потчинио те и исцрпио. Тешко је, а ипак потребно разликовати то, како не би постао талац тог бола, како му не би дозволио да ти погази достојанство и слободу. Љубав мора да се облива крвљу због свог отуђеног срца… Али, ако је и само то срце бездушно према теби, ако се радује својој власти над тобом, треба одмахх узгајати у себи унутрашње срце, своје право на веру и дете, на слободу и стваралаштво.

Ослушни звучање руске речи љубав.  У саму реч „љубав“ уписан је и бол – бо-о-о! (На руском језику други слог у речи љубав (любовь) јесте БО). Али, он повремено превладава и мења јој наставак, претварајући је у „љуб-бол“. Ето, ту љуб-бол, која је постала све сами бол, треба вратити на њено старо место, вратити јој пређашњи наставак. Нека бол буде део љубави, али нека љубав не буде извор бола, нека се не завршава са болом. Сам закључи шта се с тобом догађа: љубав, у којој има места за бол, или бол, љуб-бол, у којој је све мање места за љубав. Чак и у најгорој жалост радуј се зато што твоје срце остаје са тобом и што из искуства љуб-бола – па чак и захваљујући њему – може настати нова љубав.

Михаил Епштејн, Философија љубави: љубав у пет димензија, Издавачка књижарница З. Стојановић, Н. Сад, 2012

Превела: Радимила Мечанин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s