Владимир Набоков, НЕ ТРЕБАЈУ МИ ЉИЉАНИ…

Не требају ми љиљани, невини бели љиљани,
Судбом недирнути, никли сред градинâ што гуше;
На поклон људима, увек су они носили
Своју хладну љубав и згрченост душе.

Желим ружу црвену, ружу желим љубавну;
У латице њене меке, занесене љубављу,
Желим да се утопим у мирисном полусну,
У нежности живој њеној, у свиленом пламену.

Шта је љиљан пред њом, пред ружом тамноцрвеном?
За ружу ја сада живим, сад је ружа у мени,
Она ми се предала, љубила ме, страдала,
Заувек ће бити моја… а нијчији љиљани.
1916.

Владимир Набоков

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s