Морис Метерлинк, О ИСКРЕНОСТИ

Нема у љубави среће трајне и потпуне, сем у прозрачној атмосфери савршене искрености. До те искрености, љубав представља само пробу. Живимо у ишчекивању, а пољупци и речи само су привремени. Али, та искреност је могућа само између високих и освештених свести. Па и није довољно да само свести буду такве: треба, поред тога, како би искреност постала природна и неопходна, да те свести буду готово једнаке, исте ширине, истог квалитета, и да је љубав која их сједињује буде дубока. Тако и живот већине људи протекне, а да не сретну душу с којом би могли да буду искрени.

Али, немогуће је бити искрен према другоме, пре него што смо научили да то будемо сами према себи. Та искреност представља самосвест и аналитичност, који су постали готово нагонски, сами покретачи свих промена у животу. Управо израз те свести је оно што можемо да изложимо погледу створења од кога тражимо срећу у искрености.

Тако схваћена, искреност и нема за циљ морално савршенство. Она води другде, више, ако желимо: у сваком случају, у области човечније и плодније. Савршенство једног карактера, такво каквим га обично схватамо, представља сувише често само стерилно уздржавање, неку врсту умртвљености, смањења нагонског живота који је, у суштини, једини извор свих других живота које успевамо да у себи организујемо. Тако савршенство хоће да поништи сувише жарке жеље, амбиције, гордост, таштину, себичност, склоност ка ужицима, једном речју, све људске страсти, што значи све оно што сачињава нашу изворну животну снагу, саму суштину наше егзистенцијалне енергије коју ништа не може да замени. Ако угушимо у себи све животне манифестације да бисмо их заменили само размишљањем о њиховим поразима, веома брзо више нећемо имати шта да разматрамо.

Није, дакле, важно да немамо више страсти, порока или мана: то је немогуће, докле год смо људи међу другим људима, пошто се погрешно назива страшћу, пороком или маном оно што чини саму суштину људске природе. Важно је да познајемо до у детаљ, и до краја, оне које поседујемо: и да их посматрамо како делују са довољне висине да бисмо могли да их гледамо без бојзани да ће да нас оборе или измакну нашој контроли, како би несмотрено нашкодили нама самима или онима који нас окружују. Чим с те висине видимо како делују наши нагони, чак и они најнижи и најсебичнији, ако само нисмо свесно зли – а тешко је такав бити када је интелигенција досегла луцидност и снагу коју та способност опсервације подразумева – чим их видимо како на тај начин делују, они постају безопасни као деца под погледима својих родитеља.

Када сами према себи будемо постигли довољну искреност, из тога неће произаћи да треба да је поклонимо првоме који наиђе. И најискренији и најчеститији има право да од других сакрије највећи део онога што мисли и осећа. Ако нисте сигурни да ће истина, коју ћете изрећи, бити схваћена, прећутите је. Она би се другима приказала сасвим различитом од оне каква је у вама: и на тај би начин, њима деловала као лаж, учинила би им исто зло као истинска лаж. Ма шта рекли апсолутни моралисти, чим се више не налазимо међу једнаким свестима, свака истина, да би и изазвала ефекат истине, тражи прилагођавање. И сам Исус Христос је био присиљен да прилагоди већину оних које је откривао својим ученицима: а да се обратио Платону или Сенеки, уместо да говори рибарима из Галилеје, вероватно би им рекао ствари прилично различите од оних које је рекао.

Владавина искрености почиње тек онда кад то прилагођавање више није неопходно. Тада се улази у повлашћену област поверења и љубави. То је  прекрасна плажа на којој се састајемо наги, где се купамо заједно под зрацима благотворног сунца. До тог часа, живели смо на опрезу, попут неког кривца. Још нисмо знали да сваки човек има право да буде такав какав јесте: да у његовом духу и у његовом срцу, ништа више неголи у његовом телу, нема дела који би требало да изазове стид. Убрзо схватамо, уз олакшање злочинца којег су прогласили невиним, да су то делови које смо сматрали тајном властите савести: и најбедније тајне, које у њој откривамо, ни изблиза нас не растужују као доскора, већ чине да још више волимо благу и поуздану светлост коју сједињене реке кроз њу проносе.

(…) Та искреност, попут ватре, прочишћава све што захвати. Она стерилише опасне темпераменте и најгоре неправде чини предметом радозналости, безопасним као смртоносни отров у витрини неког музеја.

(…) Најзад, није неопходно да се исправљамо због признатих грехова, јер има грешника неопходних за наш живот и наш карактер. Многе од наших мана представљају саме корене наших квалитета, али спознаја и признање тих грешака и тих мана, хемијски обара отров који у дну срца постаје само непомична со, чије невине кристале можемо по жељи да проучавамо.

Прочишћавајућа одлика признања, зависи од квалитета душе које га чини квалитета душа која га прима. Када је равнотежа успостављена, свако признање подиже степен среће и љубави.

Сви прижељкујемо да доспемо до те оспокојавајуће искрености: али, стрепимо дуго да нас они, који нас воле, неће волети мање, ако им откријемо оно што се једва усуђујемо да откријемо и себи самима. Чини нам се, да ће извесна признања заувек изобличити слику какву они имају о нама. Када би било истина да ће је она изобличити, био би то доказ да нисмо вољени на нивоу на коме ми волимо. Ако онај који прима признање, не може да се уздигне до тога да нас, због тог признања, воли још више, тада постоји неки неспоразум у нашој љубави. Није онај који признаје тај који треба да поцрвени: управо је то онај који још не схвата да смо, самом чињеницом признавања неке заблуде, ми њу превазишли. То више нисмо ми, већ неки странац који се налази на месту где смо направили грешку. Што се ње тиче, елиминисали смо је из свог бића. Она обележава само онога који оклева да прихвати то да нас она више не означва. Та грешка више нема ништа заједничко с нашим истинским животом. Ми остајемо само случајни сведоци, и нисмо ништа више одговорни, него што је добро земљиште одговорно због неког корова или огледало због свог лошег одраза.

Коначно, не плашимо се да ћемо исцрпети нашу искреност и, ни на трен, не помишљајмо на то да нам је могуће досегнути њене крајње границе. Када у њу верујемо и желимо да је потупуна, она је увек само релативна: јер, искреност се може показати само у границама наше свести, а те се границе померају сваког дана.

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ /одломак из есеја О искрености, стр. 87-92/ Конрас, Београд, 2007

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s