Алек Вукадиновић, ДУША МИРИСА

О, како у сну веје душа плава
Нејасна, блага душа љубичице,
Док свака травка њише своје лице
У врту она ко без душе спава

Око ње ваздух од миља мирује
И шума стишће своју травку сваку
А она у сну њише своју траку
И из далеког света провирује

Спи и окреће своје болно лице
Месецу, срцу, гребену и рту,
Сања у врту а није у врту
Нејасна, блага душа љубичице

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s