Чуанг Це, О ЈЕДНОСТАВНОСТИ СТВАРИ

Велико разумевање је ширко и одмерено; мало је згрчено и ужурбано. Велике речи су јасне и гипка, мале речи су оштре и свађалачке. У сну људима дух лута, у будном стању тела су им ужурбана. Све што сусрећу, упетљава их. Дан за даном они користе свој дух за сукобе; некад велике, некад лукаве, некад ситничаве. Њихови мали страхови су зли и дрхтави; њихови велики страхови су слеђујући преплављујући. Они скачу као стреле из самострела, сигурни су да су они надлежни за суд о добром и рђавом. Приањају уз свој положај као да су се заклели пред богом, сигурни да их носи ка победи. Они избледе као јесен и зима и тако сахну, дан за даном. Даве су ономе што раде не можеш их навести да се врате. Они постају мрачни, као запечаћени – такви су исходи њихових позних година. А кад се приближе смрти, ништа их не може вратити светлости.

Радост, љутња, бол, усхићење, тескоба, жалост, несталност, крутост, умереност, вољност, искреност, дрскост, музика  из шупљина, печурке никле у влази, дан и ноћ – сви се они смењују пред нама, а да нико не зна одакле ничу. Нека буде, станимо! (Довољна су) јутра и вечери које имамо и од којих живимо. Без њих ми не бисмо постојали; без нас, не би имали чега да се дохвате. То је близу суштине. Али, не знам шта их чини таквим какви јесу. Изгледало би као да они имају неког истинског господара, али, ја му не налазим трага. Он може делати – то је сигурно. Али, ја му не видим обличје. Он има идентитет, али не и облик.

Стотина зглобова, девет отвора, шест чула; све то скупа живи овде (као моје тело). Али, који део би требало да осећам као најблискији? Треба да уживам у свим деловима, кажеш. Али, мора постојати један, кога бих више ценио. Ако не, да ли су сви они само пуке слуге? И, ако су сви слуге, како онда одржавају ред међу собом? Или се смењују у улози слуге и господара? Изгледа, да неко мора бити Истиниски господар међу њима. Али, било да успем, или не успем да откријем његов идентитет, то неће ни увећати, нити окрњити његову Истину.

Кад човек једном добије одређено телесно обличје, он га се држи, чекајући крај. Понекад у сукобу са стварима, понекад им се уклањајући, он истрчава своју стазу као коњ у галопу и ништа га не може зауставити. Зар није дирљив? Знојећи се и радећи до краја својих дана и никад не видећи своје постигнуће, потпуно се исцрпљујући и никад не знајући где да потрежи предах – како да га не жалиш? Ја још нисам мртав, каже он, али шта с тим? Тело му пропада, а са њим и дух – зар то није врло жалосно? Човеков живот је увек био овако збркан. Како бих ја могао бити једини збркан човек, а да други то не буду?

Ако човек прати свој дух и сматра га својим учитељем, ко, онда, може бити без учитеља? Зашто мораш схватити процесе промене и образовати свој дух на тој основи, пре него што можеш имати учитеља? Чак и будала има учитеља. Али, ако не успеш то да схватиш – а ипак остајеш при својим уверењима о добру и злу – то је као да си кренуо за Јиех данас, а стигао тамо јуче. То значи тврдити да постоји нешто што не постоји. Ако тврдиш да постоји нешто што не постоји, чак ни свети мудрац Ју те не разуме, а још мање неко као ја.

Речи нису само ветар. Оне нешто говоре. Али, ако то што треба да кажу није одређено, да ли онда оне стварно нешто говоре? Или, не говоре ништа? Људи претпостављају да се речи разликују од пијукања птића, али, заправо, има ли ту неке разлике, или нема? Од чега зависи поступање, па постоји истинито и лажно? На шта се ослањају речи, па имамо тачно и погрешно. Како тао може да ишчезне и нестане? Како речи могу да постоје, а не буду прихватљиве? Када се поступање заснива на малим постигнућима, а речи се заснивају на пози, тада имамо исправно и рђаво, о коме говоре конфуцијанци и моцисти. Оно што једни сматрају исправним, други сматрају рђавим и обрнуто. Али, ако желимо да исправимо њихово рђаво и покваримо њихово исправно, онда је најбоље употребити јасноћу.

Све има своје „оно“ и све има своје „ово“. С тачке гледишта „оног“, не можеш да га сагледаш, али, разумевањем га можеш спознати. Тако, кажем „оно“ излази из „овог“, а „ово“ зависи од „оног“ – што говори да „оно“ и „ово“ једно друго рађају. Али, где има рађања, има и умирања, где има умирања има и рађања. Где има прихватљивости, мора бити и неприхватљивости и обратно. Где се признаје добро, мора се признати и рђаво, где се препознаје рђаво, мора се препознати добро. Отуда, мудар човек не иде тим путем, него је просветљен светлошћу Неба. Он, такође, препознаје „ово“, али, „ово“ које је такође „оно“, као и „оно“, које је такође „ово“. Његово „оно“ има у себи и исправно и рђаво; његово „ово“ такође има рђавог и исправног у себи. Стога, заправо, има ли он још увек „ово“ и „оно“? Или уствари, више нема „ово“ и „оно“? Стање у коме „ово“ или „оно“ немају више своју супртоност зове се шарка Тао-а. Кад је шарка углављена у отвор, она може бескрајно узвраћати. Њено исправно је једна бесконачност, али је такође, њено погрешно једна бесконачност. Отуда, као што рекох, најбоља је просветљеност.

….

Оно што је прихватљиво ми зовемо прихватљивим; што је неприхватљиво, зовемо неприхватљивим. Стазу стварају људи који њоме ходају; ствари су такве какве су, јер су тако именоване. Шта их чини таквим какве су? Чињење их чини таквим какве су. Шта их чини не-таквим? Чињење не-таквим чини их не-таквим. Све ствари морају имати оно што је такво; све ствари морају имати оно што је прихватљиво. Не постоји ништа што није такво, ништа што није прихватљиво.

У том смислу, било да указујеш на танку притку или на дебео стуб, на лепрозног, или на лепу Си-шах, на ствари откачене и мутне, или ствари смешне и чудне, тао их све изједначава. Њихова подељеност је њихова целовитост, њихова целовитост је њихова мањкавост. Ниједна ствар није цела нити мањкава, али све оне опет чине једно. Само далековиди човек зна како да их сједини. Тако, он не користи одређења, него све пребацује на постојано. Постојано је корисно, корисно је прихватљиво, прихватљиво је успешно; а са успехом, све се постиже. Он се узда само у то, и не знајући да то чини. То се зове Пут (тао). /Напомена: Термин Тао је превођен као „Пут“ или је задржаван у оригиналу, у зависности од контекста. На сличан начин је „те“ некад превођено као врлина, или изврсност, с намером да се покаже да није у питању стандардна морална категорија (врлина). Таоистичка врлина (у нашем преводу често: „Врлина“ – да би се подвукла разлика у односу на конфуцијанске врлине: праведност и добронамерност), или изврсност (те), овде значи и унутрашњу снагу, или виталну енергију, као и у Тао-те-Чингу-у Лао Це-а. Овде се такође први пут код Чуанг Це-а појављује термин сијинг, или „урођена природа“, који је важан у Конфуцијанском учењу./ Али, мучити свој мозак покушавајући да ствари преведеш у једно, не схватајући да су оне све исте – зове се „три ујутру“. Кад је кротитељ мајмуна пружао мајмунима жирове, рекао је: „Добићете три ујутру, а четири увече“. То је мајмуне разбеснело. „Добро онда, рече он, „добићете четри ујутру, а три увече“. Мајмуни су били задовољни. Није било стварне разлике, али мајмуни су реаговали задовољством и љутњом. Нека им буде, ако тако желе. Тако мудрац усклађује добро са рђавим и одмара се на Небу изједначитељу. То се зове ходање дуж два пута.

Разумевање људи у давна времена далеко је одмакло. Колико далеко? Дотле да су неки од њих веровали да ствари никад нису постојале – тако далеко, до краја, где ништа није могло да се дода. Они на следећм ступњу су сматрали да ствари постоје, али нису признавали границе међу њима. Они на следећм ступњу су сматрали да постоје границе, али нису признавали добро и рђаво. Кад су се добро и рђаво јавили, тао је био начет, а кад је тао оштећен, успостављена је љубав. Али, да ли такве ствари, као целовитост и начетост стварно постоје, или не?

Постоји тако што као целовитост или начетост – пример је господин Чао који свира леуту. Постоји и одсуство целовитости и начетости – пример је кад господин Чао не свира леуту. /Напомена: Кад не свира, онда нема разлике између његове музике и идеалне музике, као што је Пут целовит кад нема човекове наклоности и одбојности./ Чао Вен је свирао леуту; учитељ музике је махао диригентском палицом; Хуи Це се искосио на столици. Знање ове тројице било је близу савршенства. Сви су били мајстори и тако су њихова имена завештана потомству. Само су се у својим наклностима разликовали од њега (правог мудраца). Оно што су волели покушавали су да разјасне. Оно у чему он није јасан, они су покушавали да појасне. И тако су завршили у лудости „тешког белог“. /Напомена: алузија на логичаре који су силно време трошили у расправи о логичког природи атрибута „тврдо“ и „бело“/ Њихови синови такође су посветили животе теоријама својих очева, али до смрти нису доспели до разрешења. Могу ли ти људи рећи да су постигли целовитост? Ако могу, онда смо је и ми сви постигли. Или се не може рећи да су постигли целовитост? Ако је тако, онда нико од нас, нити ико други, није то постигао.

Бакља хаоса и сумње – то је оно чиме мудрац управља. /Напомена: Он прихвата ствари какве јесу, јер ако их вреднује (као обичан човек) оне изгледају хаотичне и изазивају недоумице.) Зато оне не употребљава ствари, него упућује  све на постојано (оно увек-тако). То значи просветљеност.

Сада ћу да изнесем тврдњу. Не знам да ли она одоговара категорији тврдњи других људи, или не. Али, и ако припада и ако не припада њиховој категорији, она свакако припада некој категорији. Тако посматрано, нема разлике између мојих и њихових тврдњи. Међутим, допустите ми да изнесем своју тврдњу.

Постоји почетак. Али, још није почетак за почетак. Још није почетак за почетак почетка. Постоји биће. Нема небића. Још није почетак небића. Још није почетак почетка небића. Одједном, ето небића. Кад је реч о небићу, не знам шта је стварно биће, а шта небиће. Сад сам баш нешто рекао. Али, не знам да ли ово што сам сада рекао стварно нешто казује, или не казује.

(…) Тао никад није знао за границе; казивање нема трајност. Али, због увођења „овог“, настају границе. Да вам кажем шта су границе. Постоји лево, постоји десно, постоји теорије, расправе, поделе, разлике, а постоје и задовољства. Ово се зову осам врлина. Што се тиче оног што је с оне стране шест подручја, мудрац допушта да то постоји, али о томе не расправља. О ономе што је унутар тих шест подручја он развија теорију, али не расправља.

Када је реч о Аналима пролећа и Јесени, о белешкама у вези са пређашњим краљевима мудрац расправља, али не повлачи разлике. Тако, они који деле, промаше дељење, они који установљују разлике, не разликују. Шта то значи, питате? Мудрац обухвата све. Обичан човек установљује разлике и с тим разликама парадира пред другима. Тако, кажем, они који разликују, не успевају да виде.

Велики Пут је безимен. Велике Разлике су неизрециве. Велика Добронамерност није нападно добронамерна. Велика Скромност није понизна. Велика Смелост није нападачка. Ако је Пут разјашњен, то није пут. Ако разликовања претворимо у речи, оне су незадовољавајуће. Ако добронамерност има сталан циљ, она не може бити универзална. Ако је скромност незадовољна, не може јој се веровати. Ако смелост напада она није довршена. Ових пет су заокружене, али теже ћошкастости.

Стога, најфиније разумевање јесте оно које може да мирује у оном што не разуме. Ко може разумети разлике које су неизречне, Пут који није пут? Ако неко може то да разуме можемо га звати Посудом Неба. Сипај у њу и никад се неће напунити, захватај из ње и никад се неће засушити, а ипак не знаш одакле долази залиха. То се зове Засенчена Светлост.

Чу Ч’уех-Це рече Чанг Ву-це-у: „Чуо сам да Конфуције каже да мудрац не ради ништа, да не јури за зарадом, не узмиче пред злом, не ужива у угледу, не прати тао, ништа не каже, а нешто саопшти; нешто саопшти, а не говори, креће се мимо обичног и свакодневног. Конфуције на то гледа као на дивље и дрске речи, иако ја верујем да оне описују делање тајанственог таоа. Шта ти мислиш о томе?

Чуанг Ву-Це рече: „Чак би и Жути цар могао бити збуњен кад би чуо ове речи, како онда очекујеш да их Конфуције разуме? Шта више, ти си веома нагао у својим хвалама. Видиш јаје и одмах очекујеш петла, а ако видиш стрелицу самострела, одмах очекујеш печену голубицу. Покушаћу да ти саопштим неке смеле речи и желим да их ти одважно саслушаш. Како ће то бити? Мудрац се наслања на сунце и месец, утутка свет испод руке, стопи се са стварима, оставља збрке и нејасноће какве јесу и гледа на слуге као узвишене. Обични људи се напрежу и боре; мудрац је глуп и бенав. Он узима учешћа у свету десет хиљада година и постиже једноставност у јединству. За њега свих десет хиљада ствари су оно што јесу, обухватајући једна другу.

Како да знам да волети живот није опсена? Како да знам да мрзећи смрт, нисам попут човека који је у младости напустио дом и заборавио пут назад?

(…) Онај ко сања да пије вино може заплакати кад дође јутро, онај ко сања плакање, може ујутро да оде у лов. Док сања он не зна да је то сан, а у сну он може чак да покуша да преприча сан. Само кад се пробуди, он зна да је то био сан. Једнога дана ће доћи велико буђење када ћемо знати да је све ово био само велики сан. Ипак, глупи верују да су будни и заузети су претпостављајући да разумеју ствари; називају оног човека владаром, а оног пастиром – како је то ограничено. Конфуције и ти, обоје сањате! И ја сањам, такође. Речи попут ових биће назване Врхунском Подвалом. А ипак, после десет хиљада генерација може се појавити велики мудрац који ће знати њихово значење а изгледаће да се појавио запањујуће брзо.

Претпоставимо да се ти и ја споримо. Ако ти победиш мене, уместо ја тебе, да ли си ти онда нужно у праву, а ја, самим тим у криву? Ако ја победим тебе уместо ти мене, да ли сам ја онда свакако у праву, а ти свако у криву? Да ли смо обојица у праву, или обојица грешимо? Ако ти и ја не знамо одговор, онда су остали осуђени да остану у још већем мраку. Ко ће да одлучи шта је исправно? Хоћемо ли то препустити неком ко је сагласан са тобом да одлучи? Али, ако се он већ слаже са мном, како ће да одлучи? Хоћемо ли наћи неког ко се не слаже ни са једним од нас? Али ако се он не слаже ни са једним од нас, како ће да одлучи? Или, хоћемо ли дати да одлучи некоме ко је сагласан са обојицом? Али, ако је сагласан са обојицом, како ће да одлучи? Очигледно, нити ти, нити ја, нити било ко дурги може одлучити за другог. Хоћемо ли чекати на неку другу особу?

Али, чекати на неки измештени глас (да пресуди) другом, исто је што и не чекати ни на кога од њих. Усклади све то са Небеском Једнакошћу, препусти ствари њиховим бескрајним променама и тако проживи своје године. Шта подразумевам под усклађивањем свега са небеском једнакошћу? Исправно није исправно; тако, није тако. Да је исправно стварно исправно, оно би се јасно разликовало од не-исправног, тако да за то не би био неопходан доказ. Да је тако стварно тако, оно би се јасно разликовало од оног што није тако, тако да то не би било потрено доказивати. Заборави године, заборави разликовања. Скочи у безгранично и учини га својим домом!“

Полусенка рече Сенки: „Пре извесног времена ти си шетала, а сад мирно стојиш; пре извесног времена си седела, а сад си устала. Откуд тај недостатак самосталности?“

Сенка рече: „Морам ли да чекам на нешто да бих била оваква каква сам? Да ли ово што ја чекам такође треба да чека на нешто, да би било такво какво је? Чекам ли ја на змијин свлак, или цврчкова крила? Како да знам зашто је то тако? Како да знам зашто није тако?“

Једном је Чуанг Чоу (тј. Чуанг-Це) сањао да је лептир који лепрша около, срећан због оног што јесте и радећи оно у чему ужива. Није знао да је био Чуанг Чоу. Изненада се пробудио и био је ту, очигледно и недвосмислено Чуанг Чоу. Али, није знао: да ли је сада он Чуанг Чоу, који је сањао да је био лептир – или је он лептир који сања да је Чуанг Чоу. Између Чуанг Чоу-а и лептира, мора бити неке разлике! То се зове преображавање ствари.

Чуанг Це, ЛЕПТИРОВ САН (стр. 39-47 одломак), самостално издање Душана Пајина, Београд, 2001

Превела: Оља Пајин

Вилхелм Дилтај, ДОЖИВЉАЈ И ПЕСНИШТВО

Из односа живота, фантазије и обликовања дела следе сва општа својства поезије. Свако поетско дело остварује неки појединачни догађај. Отуда оно помоћу речи и њиховог повезивања даје пуки привид нечег стварног. Оно тако мора да примени сва средства језика како би произвело утисак или илузију, и у уметничкој обради језика лежи прва и најзначајнија естетска вредност песничког дела. Оно нема намеру да буде израз или приказ живота. Оно изолује свој предмет из реалне животне повезаности и даје му тоталност у себи самом. Тако оно читаоца преводи у слободу, док се он у том свету привида налази изван нужности своје стварне егзистенције. Оно узвисује његово осећање постојања. Човеку ограниченом својим животним током, оно задовољава чежњу да проживи животне могућности које сам не може да реализује. Оно му отвара поглед на један виши и јачи свет. И упошљава у накнадном доживљавању читаво његово биће у њему један саобразан ток душевних процеса, од радости у сазвучју, ритму, чулној опажајности, до најдубљег разумевања догађаја у складу са њиховим односима према читавој ширини живота. Јер свако право поетско дело истиче на одсеку стварности који приказује једно својство живота које као такво раније није било виђено. Чинећи видљивим узрочни сплет процеса и делања, оно у исти мах даје да се накнадно доживе вредности које у току живота припадају неком догађају и његовим појединим деловима. Догађај тако бива уважен у свом значају. Не постоји ниједно велико натуралистичко песништво које не би изговарало такве значајне црте живота, ма како неутешне, бизарне биле, ма како припадале некој слепој природи. Мајсторија највећих песника јесте да тако поставе догађај, да из њега засија сама повезаност живота и њен смисао. Тако нам поезија откључава разумевање живота. Очима великог песника посматрамо свет и повезаност људских ствари.

Тако се у темељима људског стварања налазе лични доживљаји, разумевање туђих стања, проширење и продубљење искуства идејама. Исходишна тачка песничког стварања је увек животно искуство, као лични доживљај или као разумевање других људи, савремених као и бивших, и догађаја у којима су они учествовали. Свако од небројених животних стања кроз која пролази песник, може у психолошком смислу да буде означено као доживљај: дубљи однос према његовом песништву припада само оним међу моментима његовог постојања који му отварају једну црту живота. И оно што песнику може такође да притекне из света идеја – утицај идеја на Дантеа – Шекспира, Шилера, био је веома велики: све религиозне, метафизичке, историјске идеје су ипак коначно препарати из минулих великих доживљаја, њихове репрезентације, и само уколико могу да учине разумљивим песникова сопствена искуства, оне му користе да уочи нешто ново у животу. Идеализам слободе који Шилер преузима од Канта, објашњава му ипак само велики унутрашњи доживљај у коме његова висока природа у конфликту са светом постаје сигурна у своје достојанство и сувереност.

Каква разноврсност модификација песничког искуства мора одатле да се развије! Док су грчки трагичари унутрашњи религиозни свет чинили драмски видљивим, настао је израз најдубљег доживљаја који је ипак у исти мах био приказивање моћне спољашње стварности, и одатле је морало да произађе дејство коме нема равна. Нешто од тог дејства смо искусили у оберамергауским играма[1] и нашим ораторијима. Шекспир се потпуно предаје неком споља датом току разумевајући га; онда улаже сопствени живот и тако настају његови људи који су разновсрни онолико колико природа нуди, и дубоки колико сеже доживљај. Гете изражава лични доживљај, рад слика у њему самом, и у том односу доживљаја и његовог израза појављује се оно што је посматрању увек скривено у душевном животу, читав његов ток и сва његова дубина. Овде је свуда однос личног доживљаја и израза у разноврсним мешавинама преплетен с односом између спољашње датости и разумевања. Јер у личном доживљају је дато неко душевно стање, али у исти мах у односу према њему и предметност околног света. У разумевању и подражавању постаје схватљив туђ душевни живот, али ипак само помоћу сопственог живота који се ту улаже. Само, снага и веза тих момената је у различитим модификацијама песничког искуства увек другачија. На том основу се развија пророчки дар песников који нас поучава о нама самима и о свету, о последњим докучивим дубинама човекове природе и о обиљу индивидуалности. Настају безбројне форме тог пророчког дара.

В. Дилтај, Доживљај и песништво: Лесинг – Гете – Новалис – Хелдерлин, Превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић – santamarijadellasalute

Хазарт Инајат Хан, МУЗИКА СФЕРА

(…) Постоје многи у свету који траже чуда, а ипак колико чуда човек не може да примети у овом свету, а сва су она потпуно очигледна! Колико човек дубље истражује живот, толико се живот шире отвара пред њими свакога тренутка пуни се чудима и блиста славом.

Оно што, у нашем свакодневном говору, зовемо музика просто је минијатура, коју може да појми наш разум оне музике или хармоније читавог универзума која функционише иза свега, а које је извор и порекло природе. Управо због тога су мудри свих епоха сматрали музику за свештену уметност, јер у музици виделац може да види слику целога универзума, а мудар може да протумачи тајну и природу функционисања читавог универзума.

Ово није нека нова идеја, али је истовремено увек нова. Ништа није толико старо као истина и, истовремено, ништа није толико ново. То је жеља човекова да тражи нешто традиционално, нешто изворно и нешто ново. Све ове тежње могу да се задовоље познањем истине.

Све религије уче да је почетак целокупне креације звук. Несумњиво, начин на који је у нашем свакодневном говору користимо ту реч је једна ограниченост онога звука којег списи подразумевају. Језик се бави стварима које се упоређују, али оно што не може да се упореди нема имена. Истина је оно што никада не може да се изрекне и, што су рекли мудри људи свих епоха, оно што су покушали да изразе што је могуће боље, иако су врло мало успели у томе.

Музика васионе је полеђина мале слике коју зовемо музика. Наш осећај музике, то што нас музика привлачи, показује да постоји музика у дубинама нашег бића. Музика се налази иза функионисања целе васионе. Она је не само највећи објективни циљ нашег живота, него је и сâм живот. Хафиз, велики и изузетни суфи песник из Персије, пише:  „Многи кажу да је живот ушао у човеково тело помоћу музике, а истина је да је сâм живот музика.“ Због чега је он рекао тако нешто? говорио је о једном миту који постоји на Истоку. По тој причи Бог је је створио једну статуу од глине, која је имала Његов лик и тражио је од душе да уђе у њу. Али, душа је одбила да буде заробљена, јер је њена природа да слобдно лети, а не да је ограничена и везана за једну тачку. Душа никако није хтела да уђе у тај затвор. Тада је Бог затражио од анђела да свирају музику. Чим у анђели засвирали, душа је била дирнута до екстазе. Иступила је из себе, ушла је у тело да би ту музику учинила чистијом у својим ушима. Прича се да је Хафиз рекао: „Људи кажу да је душа, чим је чула ону песму, ушла у тело, али у стварности сâма душа била је песма!“

Ово је један веома леп мит и лепа је његова тајна. Тумачење нам објашњава два велика закона. Један, да је слобода природа душе и да је за душу највећа трагедија одсуство те слободе која припада њеној првотној природи. Следећи открива да је једини разлог због кога је душа ушла у тело од земље или материје био да би осетила музику живота, и да би ту музику учинила чистом у свoјим ушима. Кад сажмемо те две велике тајне, на ум нам долази и трећа која је тајна свих тајни. Она гласи: неограничени део нас постаје ограничен и приземљен с циљем да учини разумљивијим овај спољни живот.

Следствено томе, постоји један губитак и један добитак. Губитак је изгубљена слобода, а добитак је искуство живота које се потпуно задобија доласком у овај ограничени живот кога ми називамо човековим животом.

Осећамо привлачност према музици јер је цело наше биће музика: наш ум и наше тло, природа у којој живимо, природа која нас је стоврила, све што се налази оспод и око нас – све је музика. Ми смо близу те музике. Живимо, крећемо се и постојимо у музици.

Сходно томе, музика нас занима, привлачи нашу пажњу и дарује нам задовољство јер одговара ритму и тону који одржавају нетакнутим механизам целокупног нашег постојања. Оно што нам чини задовољство у било којој музици, у цртању, сликарству, вајарству, архитектури, гравирању или поезији, је хармонија која постоји иза њих – музика. Оно на шта нас подсећа поезија је музика, ритам поезије или склад идеја и израза. Такође, у сликарству и цртању наш осећај пропорције и склада је оно што нам даје сваку пријатност коју осећамо кад се дивимо уметности. Оно што нас очарава кад се налазимо у природи је музика проироде, а она је мног савршенија од оне уметничке. Имамо осећај уздизања док идемо кроз шуму и гледамо биљке, док стојимо поред неког потока који има свој ритам, свој тон и хармнију. Повијање грана у шуми, подизање и спуштање таласа – све има своју музику. И кад сабрано размишљамо и постајемо једно с природом, наше срце се отвара њеној музици.

Кажемо да се радујемо природи. Али шта се налази у природи, па се радујемо томе? Музика. Нешто у нама такнуто је ритмичним покретом, савршеном хармонијом коју тако ретко срећемо у нашем (не)природном животу. То уздиже човека и чини да он осећа да је природа истински храм, истинска религија. Ако неко у природи стане макар један тренутак отвреног срца и усклади се са њом, тај ће тренутак бити као да је трајао цео живот.

(…) Постоји прича о Омару, познатом калифу из Арабије. Неки незнанац хтео је да га убије. Чуо је да Омар, иако цар, не живи у двору, него више времена проводи у природи. То га је радовало јер му је олакшавало испуњење циља. Али, приближавајући се месту где је Омар седео, он се све више и више колебао. На крају је бацио нож из руке и рекао: „Не могу да ти наудим. Реци ми којој ме силом спречаваш да остварим циљ због кога сам дошао?“ „Мојим сједињењем с Богом“, одговори Омар.

Шта је подразумевао Омар под „сједињењем с Богом“? Подразумевао је да је био усклађен и ојачан Бесконачним, био је у складу са целом васионом. Другим речима, Омар је био пријемник музике целе васионе.

Велика лепота личности свих светитеља, свих времена, произилази из њиховог општења с музиком Бића. Ту је тајна њихове способности да буду пријатељи и својим непријатељима. Али то није само снага светитеља. То се пројављује и у сваком човеку, у већој или мањој мери. Свако показује хармонију или дисхармонију сходно томе колико је пријемчив за музику васионе. Уколико је више отворен према свему лепом и складном, толико је више његов живот усклађен са васионском хармонијом и толико ће више да показује пријатељски став према свакоме кога среће. Сама његова атмосфера ће стварати музику око њега.

Разлика између материјалног и духовног погледа је у томе што материјални поглед види материју као прву ствар и сматра да су разум, лепота и све остало развили из ње. Супротно томе, духовни поглед види прво разум и лепоту, и да из њих потиче све што постоји. С духовне тачке видимо да је оно што последње долази, у ствари, прво. Сходно томе, у суштини целокупног постојања, као основа свега што постоји, налази се музика. Неко може да схвати да у суштини семенке једне руже постоји сâма ружа, њен мирис, изглед, лепота и, иако на крају може да се не пројави – ипак постоји. Онај ко се усклађује не само са спољним, него и са унутарњим постојањем, суштином свих ствари, стиче увид у суштиниу целокупног постојања и зато може на истом степену да нађе и да окуси чак и у семену мирис и лепоту коју воли на ружи.

Највећа грешка наше епохе је хиперактивност, па је човеку остало врло мало простора за спокојство. А спокој је тајна сваке усредсређености и медитације, тајна усклађивања с оном страном живота која је суштина свих ствари. Када неко није навикао да се примири, онда не зна шта се налази иза његовог бића. То стање се доживљава најпре припремом тела и ума кроз прочишћење. Истанчавајући своја чула, човек је способан да своју душу усклади са свеукупним постојањем.

Изгледа сложено, али је ипак једноставно. У животу, кад је неко отворен према свом блиском пријатељу, зна много о њему. То је једноставно ствар отворености срца, поистовећивања са пријатељем. Знамо његове мане и врлине, али, такође, знамо како да доживимо и да се радујемо пријатељству. Где постоји мржња, предрасуда и огорченост тамо постоји губитак разумевања. Што је човек дубљи, толико више пријатеља има. Ситност, ускост, недостатак духовног развоја је оно што човека чини искључивим, удаљеним, другачијим од других. Осећа се вишим, већим, бољим од других – види се да је пријатљски став изгубљен. На тај начин се одсеца од других и у томе се налази њеогва трагедија. Такав човек никада није срећан. Срећан је онај који је спреман да буде пријатељ са свима. Његов став према животу је пријатљски. Он је пиријатељски расположен не само према животу, него и према предметима, и према ситуацијама.

Кроз тај пријатељски став човек се проширује и руши зидове који га држе затвореног, а рушећи зидове осећа једно поистовећење са Апсолутним. То поиистовећење са Апсолутним пројављује се као музика сфера и он њу доживљава свуда: у лепоти природе, у боји цвећа, у свему што види, у свему што среће. И у часовима сабраности и осамљености, и када се налази међу људима, музика увек постоји, а он стално ужива у њеној хармонији.

Хазрат Инајат Хан, Тајна звука и склад живота /одломак из есеја Музика сфера, стр. 67-74), Пешић и синови, Београд, 2004

Превео са грчког: Горан Арсић

Ј.С. Бах, ПАСИЈА ПО МАТЕЈУ

„Сви проблеми у свету и сви катастрофални резултати који они изазивају долазе због недостатка хармоније. То показује да је склад данас потребнији него икад. … Када један човек учи музику није неопходно да је научи да би био музичар, или да буде извор задовољства и радости својим ближњим. Не, него свирајући, волећи и слушајући музику треба да развије музику у својој личности. Истинска употреба музике је да човек постане музичар у својим мислима, речима и делима. Треба да смо способни да дамо склад за којим душа чезне, и то чезне сваког тренутка.“

Хазрат Инајат Хан, Тајна звука и склад живота, Пешић и синови, Београд, 2004

Ј.С. Бах, ПАСИЈА ПО МАТЕЈУ

Десимир Благојевић, ГЛАС МИЛОСТИВИХ

Ви који сте ушли у тмину,
     знали то или не;
ви који сте забасали у тмину,
     хтели то или не;
ви који и сад лутате тмином,
     срећни због тога или не;
ви који вичете гласом тмине,
     безутешни или не;
ви који ћутите ћутањем тмине,
     очајни или не;
ви који пролазите као тмина,
     смотрени или не;
ви који сте као тмина,
     с њом или без ње;
ви који сте се заветовали тмини,
     бездушни или не;
ви који сте из тмине отишли тмини,
     преварени или не,
- могу ли 
с ово мало снаге, 
     могу ли
с ово мало душе
     задржати
шаку светлости
шаку светлости
     за вас?...

Десимир Благојевић, НЕДОХВАТУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 2007

Десимир Благојевић, САД, МЛАК, САД, МРАЧЕ, ЈАК…

Сад, млак,
Сад, мраче, јак;
сад прах,
сад, зраче, дах.
Тихо, за руке, ох тихо!
Ја ил‘ грозд, ти ил‘ он се њих‘о:
тамо па амо, тих ил‘ плах.

Сви смо се руковали кад смо се срели:
ти ниси ти, ја нисам ја,
– дотрчали смо правце златни и смели
из најдубљега сна…
1949.

Десимир Благојевић, НЕДОХВАТУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 2007

Десимир Благојевић, СРЕБРНИ ПЛИВАЧ

И ако пођеш, пођи гором:
нека у лисју трепти душа брујна.
И ако пођеш, пођи зором:
нека се светли стаза једвачујна.

И ако бродиш, броди валом:
нек се колевка сретне с гробом;
и ако ходаш, ходај жалом:
нек проговори земља с тобом.

Ти пођи мору, шуми, пођи валу;
ти броди, броди зори, броди мору;
ти иди, иди гори, иди жалу;
ти ходи, ходи земљи, њеном двору.

И ако певаш, певај о њој:
нек загрљене руке светле зраком;
и ако сањаш, сањај спокој:
нек се и зора сретне с мраком.

И ако љубиш, љуби стену:
нек љубав нађе љубав камен;
и ако тражиш земљу, тражи њену:
нек букти земља – земља пламен.

Ти хитај мору, хитај зори,
ти броди ноћи, броди брују;
ти певај о њој, певај гори,
ти љуби спокој и олују;
ти нађи земљу, ходи гају,
– бесмртан бићеш у том сјају!…

1950.

Десимир Благојевић, НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ, СКЗ, Београд, 1970

Чунанг Це, ЖЕНИНА СМРТ

Жена Чуанг Це-а је умрла. Хуи Це је отишао да изјави саучешће и затеко је Чуанг Це-а како седи на скрштеним ногама, удара у кацу и пева. „Живео си са њом, она ти је родила децу и остарила са тобом“, рекао је Хуи Це. „Било би у реду да не лијеш сузе кад је умрла, али ударати у кацу и певати – то је већ превише, зар не?“

„Грешите, рекао је Чуанг Це. „Прво, кад је умрла, мислите да нисам туговао као и сви други? Али, сетио сам се њеног почетка, времена пре него што је била рођена. И не само времена пре рођења, већ и времена док још није имала тело. И не само времна док није имала тело, већ и времена док није имала дух. Усред те збрке, чудесно и тајанствено десила се промена и она је добила дух. Друга промена се догодила кад је добила тело. Још једна промена је била кад се родила. Сад се поново одиграла промна и она је мртва. То је као смењивање четири годишња доба – пролећа, лета, јесени и зиме.

Сада ће она почивати у миру у великом простору. Ако би је жалио кукајући и плачући, то би показалао да не разумем судбину. Зато сам престао.“

Чуанг Це, ЛЕПТИРОВ САН, Ауторско издање Душана Пајина, Београд, 2001

Фјодор И. Тјутчев, ПРОЛЕЋНА ОЛУЈА

Волим олују почетком маја,
Када први пролећни  гром,
Играјући се усред бескраја
Праска по небу плаветном.

Блескају и тутње муње младе,
Киша је бризнула, лети жар,
Перлице кишне посвуда лебде
Сунце им нити злати на дар.

Хитар поточић јури с висине,
Шумом одзвања птичији лом
И грају шуме, и хук планине –
Све то весело понавља гром.

Ти кажеш: хранећ’ Зевсовог орла,
Ветрењаста и млада Хеба,
Уз смех је на земљу пролила
Пехар препун муња са неба.

1850.

Ф.И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Вилијам Батлер Јејтс, БЕЛЕ ПТИЦЕ

Волео бих да смо, драга, беле птице изнад мора!
Нас замара чак и блесак угашеног метеора;
У срцима нашим звезда на обзорју сиње ноћи
Буди, драга, бол и тугу који никад неће проћи.

Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,
Ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,
Нити блесак плаве звезде у вечерњој првој роси:
Волео бих да смо птице које морска пена носи!

Сним острвље данаанско¹, наш завичај виловити
Где нас Туга и Пролазност никад неће походити;
Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили
Када бисмо беле птице изнад морске пене били!

В.Б. Јејтс, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, ОРФЕУС, Н.Сад, 2011

Препевао: Милован Данојлић

1. Напомена: „Сним острвље данааиско, наш завичај виловити“, – то јест, вилинску земљу у којој су живела племена Туатха Де Данаан, легендарни прастановници Ирске.