Михаил Епштејн, ДАЛЕКИ БЛИЖЊИ

Са најближим људима, са којима разговараш свакодневно, најтеже је успоставити духовне односе, који претпостављају узајамну слободу. Са рођеном мајком, која ти кува ручак и незадовољна је новом фризуром – па, како да са њом одједном заподенем разговор о постојању душе? Незгодно је, мада ми је несхватљиво зашто. Ето, произилази да са пријатељима говориш о узвишеном и дубоком, а да ти је најближе, твоје родно окружење – све сама приземност и свакидашњица.

Осећаш непреведност такве поделе, желиш да је превазиђеш – али замиреш. А шта ако је твоја реч одједном не буде ни саслушана? Крчка се супа, шишти тигањ – и одједном поезија, метафизика? Ето, тако се вуче та домаћа рутина, клонулост душе. А како би било радосно да ипак нађеш у себи снаге за пробој: да уђеш у кухињу и поделиш тајну! Смешно је писати о томе као о подвигу, али то и јесте подвиг: посезање на поредак ствари у његовом окошталом, свакидашњем облику. Са најближима ти разговор о најважнијем захтева највећу смелост.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радимила Мечанин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s