Михаил Епштејн, ЖУРИ ДА ВОЛИШ

С годинама остаје све мање времена за оно што није љубав. За свађе, прекоре, доказе, примедбе, разјашњавање односа, за свакодневницу и ум векова, за критику и прогрес – нема времена ни за шта. Само успевај да волиш, грлиш, приљубљујеш уз себе, шириш око себе топлину, купаш се у топлини другога, слушаш његово срце и дах, делиш и главно, и тренутно, тако да све то одмах постане заједничко… Да улазиш у збијеност тајне, да се препуњаваш нежношћу и да је шикљаш из себе, да се спојиш, сродиш са сваком ћелијицом, да лијеш, привијеш, продиреш, да се оваплотиш у ближњем… И очајнички жури са том љубављу, док се у теби није угасио њен извор, док нису проћердана средства за њено остваривање, док још постоје очи да уживају, и руке да милују, и срце да се мучи и буде блажено. Зато што је пакао, као што је казано код Достојевског – свест о заувек изгубљеним, неоставареним могућностима љубави.

Банално и чак аритметички дефинишем свој животни кредо. Добро је све што доприноси увећавању љубави, лоше је све што води њеном умањивању.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радимила Мечанин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s