Бела Хамваш, ЈЕДНО ЈЕ ВЕЋЕ ОД ДВА

Било је времена и постоје народи где су религија, наука, философија и поезија били једно, а и данас су једно. Још не тако давно сматрало се да је ово јединство знак примитивне неиздиференцираности. Данас знамо да није. Какав слобода: песник може да преступи на подручје свештеника а философ на песниково; каква сигурност: мисао значи исто у философији, науци и песми. Философ пише песму, а свештеник научну расправу, свеједно. Сви без објашњења знају и размеју о чему је реч. Јер је увек о истом реч. Ти народи и времена знали су само један свет. У временима, пак, као данас, стварност има различита подручја, слојеве, равни, и међусобно су издељени: ово припада религији, ово науци, ово философији. На онога ко из једног подручја пређе у друго, гледа се као да је начинио неправилан корак. За онога, пак, ко обори границе, повеже подручја, споји равни, просто кажу да је полудео.

Да ли је могуће да се првобитна неиздиференцираност, која је била у давнимм раздобљима а постији и данас код појединих народа, поново успостави у поезији? Религија, наука, философија су изделиле свет, па кажу: постоји религиозна стварност, постоји религиозно и филосфско знање. А једно с другим нема никакве везе. Песник каже да то није истина; постоји само једна једина стварност, једно искуство и једно једино знање. Не каже да су они песнички. Само су свештеник, научник и философ назвали песничким искуство уједно доживљене целокупне стварности, уз примедбу да оно није трезвено, односно да је лудо. (.,.) У песничком свету лепо је у корелацији с нелепим, стварно с нестварним и естетичко с неестетчким. Само се једно задржава увек и под свим околностима, а то је: једна јединствена целина – један свет, једна стварност, а у овој једној стварности је могуће и постоји само једно и једино искуство и  једно једино знање.

То је разлика између религије и поезије. Свет религије је увек двојство. Ако уопште има начина да се одреди религија, онда је то: религија је дуалистична. Коначан смисао овог дуализма може се свести на двојство земног живота и другог света. Због тога се раздвајају човек и Бог, Бог и ђаво, добро и зло. Увек да и не, јесте и није. Религиозно схватање света раликује тело и душу, душу и дух, чулно и надчулно. Религија је par excellence двојство. А знамо да философија није ништа друго до избледела религија, а наука није ништа друго до избледела философија. У њиховој је дубини дуалистичко схватање: преполовљен свет. Кад стигнем до сржи једне философије, у сваком случају ћу наћи да ли је једно или двојство. Ако је једно онда је философ заправо уметник, такви уметници су Хераклит, Лао-це, Бруно, Ниче. Ако нађем двојство, такав философ је заправо свештеник, такви свештеници су: Платон, Лајбниц, Кант. (…) Религиозно мислити значи доживети драму супротности. Религиозни свет се може препознати по томе што је у сваком случају два међусобно супротстављена посебна света, а где је, било где, реч о супротности, о двојству, тамо се у дубини може наћи религиозна ситуација (Поуис).

Насупрот томе, свет поезије је један. Све је једно. Али овај пут није реч о томе да је пссник супротстављен свештенику, и овде су заправо могуће две супротне ситуације света. Песник каже: једно, свештеник каже двојство. Али не постоје двоје који ће прихватити два различита става. Песник се не суочава са свештеником, и не казује супротно и не казује друго. Песник је изнад свештеника и казује више. Зашто? Јер је једно више од два, и онај ко види једно налази се изнад онога ко види само двојство. Песник види једно, у јединству, скупа, заједно; има једно искуство, једно знање, једно сазнање, један свет. Зашто је више једно од два? Зато јер је то стварност. Фактички постоји само један свет, а у ствараности све је једно: једино искуство, једино знање, једини свет.

2.

Шта бива ако се нешто претвори у уметничко? Уметник га оставља таквим какво јесте – чак сасвим прецизно таквим, толико прецизно таквим и само таквим, никако друкчијим, да остаје то што јесте и није ништа друго. Шта значи: то и ништа друго? Да се у њему разрешава нека тајна? Као да пре тога не би било то и да је тек сада у руци уметника постало то. Да ли га је он начинио тим што јесте? Да, али у шта га претворио? У оно што јесте. – Као да пре тога није постојало и јер је одједном постало. Постало је биће. Уметник га је уздигао у биће. Није више случајно и није животолико. Више од тога: биће је. Уздигнуто је негде где је постало оно што јесте, а тиме је свакако вше него кад је само било оно што јесте. Сада већ није у животу, него се протеже на битак, ту је утемељен и одатле добија оно што  раније није било. С њега је отпала тајна, сада је светлост и отвореност. Испоставило се где је. Где? – у постојању, у вечности. Како је могуће да је овде па ипак у вечности? Зато што овде може бити само ако постоји у вечности. Односно само онда постоји и само онда је то што јесте, и само одна постаје то што јесте, и само онда живи ако се протеже у битак.

Песничко искуство је јединствено спокојно, а ово спокојство долази отуда што види крајњу трансцендентну реалност (Р. Хамилтон). Коначно је, јер види коначно. Зато Хамилтон вели да изгледа као да песничком искуству недостаје време. Безвремено је, односно вечно, јер је у бесмртној сфери. И сваки излазак из безвремености право је испадање, и непесничко је. Овако одступање у поезији је морализирање и тенденција и интелектуално уплитање;  интерес, био он научни, социјални, религиозни, морални, декомпензује песничко дело. Природно, јер је оно већ било изван времена као поезија, а као проповед снова долази у везу с временом. Већ је било вечито, а посредством уплитање снова постаје пролазно. Ово биће, коначност, смиреност, завршеност, изванвременост, назива се песничком вредношћу. 

Међутим, песнички свет никад није двојство него увек је један. У искуству уметника само се испоставаља да је све једно. С лица света нешто отпадне, а сви непосредно искусе да је једно. Свет је један, ствар је једна, човек је један, и све је скупа једно. Када уметник пренесе свет из живота у бивство и својим трансценденталним инстиктом га премести у вечност, онда оно пре не значи из једног у друго. Никада овде нема двојства и никада нема пре. Оно што се збива у крајњој линији је појава. Уметник види појаве и приказује појаве. Трансцендентални инстинкт није ништа друго до откривање и приказивање појава онаквим какве јесу. (…) Свет не треба пренети да би био у бивству. Живот је од бивства. Није случајан, није несигуран, није евентуалан, није мутан и није двојство. Коначан је, сигуран, завршен, јасан и једна. Трансцендентални инстинкт је псособност којом песник уме да прикаже појаву како појаву, као целину у светској перспективи, у пуној стварности, онако како јесте, свеукупно, у свом реалитету, без тајни, истински и отоврено.

Бела Хамваш, Естетика /одломак из есеја POETICA METAPHYSICA стр. 201-206), Драслар партнер, Београд, 2011

Превео: Сава Бабић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s