Бела Хамваш, ПОЕЗИЈА СЕ НЕ МОЖЕ ОПОВРГНУТИ

(…) Поезија је чулна појава невидљивог и вечног у једном тренутку. Видљиво: начињено од невидљивог, време: начињено од безвременог, тренутак: начињен од вечног, чулна појава: начињена од неопазивог. Поезија не говори о свету и не значи свет, не – поезија је начињена од света: невидљива је и вечна: видљива у тренутку. Али никада се не зауставља. Трансценденција је бескрајна, или још боље: замах смрти, који никада нигде не стиже, увек је само замах, даље, увек даље. Чим застане, тренутак застанка сместа постаје њен омотач, а у том тренутку, у тој чврстој тачки и омотачу, трансцендентни инстинкт сам себе укида: оно што одатле извире више није позеија, него религија, наука, мистика или нешто друго. Поезија, каже Шелинг, отвара најдубље, оно где вечно и изворно горе јединствено као у једном једином пламену, оно што се у природи и историји раздваја и што се у животу и деловању и мишљењу никaда не може ухватити. Материја поезије је једнака с материјом света. То је оно што је видљиво и невидљиво скупа: трен је и вечност: ватра. Свака друга уметност је већ удаљавање од ватроликости света ка виљивом (ликовне уметности), или ка невидљивом (музика). Поезија говори, пише, казује. Јер једино у језику постоји оно што је у свету ватролико: тренутак па ипак вечност. Језик хвата па ипак не ухвати; јер оно што ухвати, пушта и што испусти, хвата: и јесте и није. Језик је видљив и невидљив: видљив и тренутан, невидљив и вечан. Оно што се од њега види, само је пламен, али не ватра. Сама ватра је невидљива: невидљиво је оно што је видљиво у пламену. И језик је невидљив, она невидљвиост што је видљива у речи. Оно што човек каже, неопазиво је, неопазиво је оно што се може опазити у изговореној речи. Због тога поезија тако брзо промине, ломна је, одлепета: осетљива је и неухватљива са својим тананим пламеном. И није језик материја поезије. Управо обратно: поезија је материја језика. Поезија је настала раније, односно поезија и језик су једно. … А логос-ватра, реч-пламeн, блиставо пламињање разгорелог света, вечно даље, увек даље – непрекидно треперење бескраја – вечна разгорелост света у замаху живота и смрти.

Поезија се не може оповргнути; оно што се у њој манифестује, то је вечно људско, вечни свет, вечно божанско (Џ. Лицелер). Због тога је једно; због тога је то што јесте, и ништа друго, већ једино то што јесте. Због тога је и привид и суштина. И видљиво и невидљиво. Зато се у њој открива дубина света, зато је потпуна. Зато је поглед на темељ корена сваког бића( Лицелер).

1939.

Бела Хамваш, Естетика,/одломак из есеја Poetica metaphysica/ Драслар партнер, Београд, 2011

Превод: Сава Бабић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s