Фазил Искандер, ВУЧЕТИЋ И СТАЉИН

     Вучетић – познати вајар, аутор још познатијег споменика Стаљину, постављеног код Стаљинграда. Непомична бесмртност огромног монуметна, очигледно је загрејала вождово срце. Стаљин је неколико пута позивао Вучетића код себе, и они су дуго разговарали уз чашицу коњака.

       Ево шта се једном приликом десило. Ово ми је испричао познаник, вајар, који је причу чуо од самог Вучетића.

       Стаљин је мирно разговарао са Вучетићем.
– Друже Стаљине, шта је то старост? – упитао је Вучетић, разуме се, имајући у виду филозофски смисао проблема.
Изненада, у магновењу, Стаљиново лице се изобличило од беса и мржње. Постао је страшан. Премро од страха, Вучетић није имао снаге да схвати чиме је разгневио Стаљина.
– Младићу ви сте лоше васпитани – процедио је са тихим бесом Стаљин, брзо устао и отишао у другу собу, снажно залупивши вратима.
Вучетић је седео ни жив ни мртав. Сада ће ући стража и одвешће га у подруме Лубјанке. Вучетић није схватао да је гурнуо прст у најболнију тачку Стаљинове психе.

      Ипак, после неког времена врата су се отворила, Стаљин је мирно ушао у собу и сео на своје место.
– Старост – то је губитак осећаја за време у коме живимо, за садашњост – победоносно је рекао и налио коњак. Разговор је мирно настављен. Очигледно, формула коју је пронашао свидела и њему самом, па се орасположио.

     Стаљин се, као велики политички бизнисмен кладио на смрт, и победио пола света. Смрт је током целог живота била његова најбоља извршна секретарица. Никада се није предавала, била је неуморна и тачна извршитељка његове воље.

     Али, као трезвен човек, схватао је да ће пре или касније, верна извршитељка његове воље, доћи и по њега. Очигледно га је то повремено доводило до беса. Неколико година пре смрти, вероватно у наступу јарости, одлучио је да казни смрт. У Совјетском Савезу се десила нечувена ствар – укинута је смртна казна. Но, могуће је да се нови закон није најдоследније спроводио.

    Један криминалац ми је причао како је у логору, светећи се за смрт друга, са невероватном дрскошћу убио једног од главних логорских чувара. Додали су му још година, али га нису стрељали.

   Уосталом, није искључено да је укидање смртне казне био Стаљинов лукав политички потез. Има назнака да је припремао нову тридесет седму годину и укидањем смртне казне само је желео да успава пажњу других партијских вођа.

    Старост је губитак осећаја за садашњост. Не, он, Стаљин, није изгубио осећај за своје време. Значи, до праве старости још је далеко. Нека дрхте непријатељи! Жив Стаљин још ће дуго живети заједно са својим бесмртним монументом.

    Али, Стаљин је ускоро умро. Или су га убили? Ми ништа не знамо. Ако су га убили, значи да је ипак изгубио осећај за своје време, па овога пута није успео да предухитри друге вође.

     Стаљин је на овај или онај начин умро, а после три године хиљаде скулптура, заједно са знаменитим монументом, биле су демотиране и срушене.

    Шта је историја? Ништа. Реци је свеједно шта ће на њој поставити: кланицу или воденицу.

1995

Фазил Искандер

Превео: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s