Иво Андрић, НА РАДОСНОЈ ЛИНИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА…

Не, не уображавам ја да сам доспео у пристаниште апсолутног мира и апсолутних сазнања, него знам да сам сада на месту на ком сам по својој природи и свом духовном пореклу увек морао да будем и које сам само тренутно и изузетно могао да напусти, да сам „an der fohen Linie der Menschheit“ /Gottfied Keller/ (На радосној линији човечанства). То не значи да сам већ нашао крај свима својим унутарњим немирима па чак ни одговр на сваку, и последњу сумњу, не, још мање то значи да сам нашао неки сталан и сигуран заклон од свих зала која „време земно и судбина људска“, доносе са собом а од који сам по природи својој пре склон да бежим, него да име супротставим. Заиста не, али нашао сам нешто што вреди више од пуког заклона, нашао сам  место на ком сви ти немири и сумње не представљају самодопадна јалова и мучна унутарња анализирања него плодне подстицаје за даља открића и сазнања, на коме сва та животна зла не значе бесмислену скотску патњу мрачних и саможивих људи, него општи део људског терета који се у заједници свих интереса, у кругу другарског разумевања сноси лакше и са више достојанства.

Иво Андрић, Свеске /Пепита свеска, стр. 31-32/, Просвета, Београд, 1981

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s