Иво Андрић, КРИТИКА

Једном младом човеку који је почео да се бави критиком: „Улазите у ствари које хоћете да оцените и остајете у њима док их поптуно не упознате и додна не исцрпете; поистоветите се с њима у извесном смислу. И по живу главу не дижите се над стварима о којима говорите. Наш сте човек, и то вас искушење неће мимоићи, али немојте му попустити. Не судите и не пресуђујте, него испитујте, анализирајте, приказујте, све док читаоцу не постану видни и разумљиви порекло и природа дела о ком говорите, као и погледи, схватања, циљеви и књижевни поступци писца о коме говорите. Тиме сте дали читаоцу оно што он од вас очекује – елементе који ће му помоћи да сам донесе свој суд о делу. А у том лежи и цео ваш успех.“

Иво Андрић, Свеске /Пепита свеска, стр. 80/, Просвета, Београд, 1981

Свашта сам слушао и читао о стваралаштву и ствараоцима у уметности, и увек сам се, право да кажем чудио откуд то да се та велика и стална жеља, да се говори и суди о уметности, јавља понајчешће код људи који уметност не разумеју и не воле. Вероватно да то долази од потреба тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле и неспособност да разумеју; да је оправдају пред собом и пред другима. Од природе лишени схватања уметности и љубави за њу, они ипак својим оштрим умом виде колико је велика њена улога у свету и бар наслућују њену снагу, а у исто време увиђају јасно да су неспособни да до краја продру на то подручје. Како неће и не могу да се помире с тим да постоји нешто што је њиховом уму и схватању неприступачно, они се бацају на уметност као на „предмет“ својих студија, у несвесној жељи да ту уметност са којим се на сваком кораку сусрећу, а која за њих остаје „hortus clausus“, савладају бар споља, да узму њено тумачење у своје руке, да јој они одређују природу, прописују законе и постављају циљеве.

Ту негде, у дубинама црне зависти и тешког осећања мање вредности, треба можда тражити порекло многих бахатих есеја и замршених теорија. То су природни непријатељи уметности и рођени противници уметника, они замрачују и заплићу путеве до уметности и збуњују читаоце (слушаоце или гледаоце), а често и уметнике саме. Немоћ се свети а повређена сујета жели по сваку цену да влада и заповеда, руши и поставља.

Иво Андрић, Знакови поред пута (стр. 276-277), Просвета, Београд, 1986

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s