Жена Чуанг Це-а је умрла. Хуи Це је отишао да изјави саучешће и затеко је Чуанг Це-а како седи на скрштеним ногама, удара у кацу и пева. „Живео си са њом, она ти је родила децу и остарила са тобом“, рекао је Хуи Це. „Било би у реду да не лијеш сузе кад је умрла, али ударати у кацу и певати – то је већ превише, зар не?“
„Грешите, рекао је Чуанг Це. „Прво, кад је умрла, мислите да нисам туговао као и сви други? Али, сетио сам се њеног почетка, времена пре него што је била рођена. И не само времена пре рођења, већ и времена док још није имала тело. И не само времна док није имала тело, већ и времена док није имала дух. Усред те збрке, чудесно и тајанствено десила се промена и она је добила дух. Друга промена се догодила кад је добила тело. Још једна промена је била кад се родила. Сад се поново одиграла промна и она је мртва. То је као смењивање четири годишња доба – пролећа, лета, јесени и зиме.
Сада ће она почивати у миру у великом простору. Ако би је жалио кукајући и плачући, то би показалао да не разумем судбину. Зато сам престао.“
Чуанг Це, ЛЕПТИРОВ САН, Ауторско издање Душана Пајина, Београд, 2001
