Станислав Винавер, У БИЋУ

У бићу је страсни скок
Што свој чека касни час
У срцу је тамни вал
За безмерја пламни склоп.

Не оставља верни траг
Омађијан смерни шум:
Зарастао је живи пут
У корова криви сан.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ, Сл. Гласник, Београд, 2012

Чуанг Це, О ОКЕАНУ НЕ МОЖЕШ РАСПРАВЉАТИ СА ЖАБОМ

О океану не можеш расправљати са бунарском жабом – она је ограничена простором на коме живи. О леду не можеш говорити неком летњем инсекту – његов живот је ограничен сезоном. О Путу не можеш говорити неком спутаном учењаку – он је спутан својим учењима. Сад си изашао изван својих обала и граница и видео си велико море – тако си схватио своју маленкост. Од сада биће могуће да ти се говори о Великом Путу.

Чуанг Це, Лептиров сан, самостално издање Д. Пајина, Београд, 2001

Зинаида Хипиус, БЕСПОМОЋНОСТ

Гледам на море жудним очима,
За земљу прикована, на брегу…
Стојим над смрћу — над небесима, —
И предати се бескрају не могу.

Не знам… да се борим ил покорим,
Ни смелости да умрем, ни да живим…
Близак ми Бог — ал не могу да се молим
Љубав желим — и не могу да волим.

Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам
И бледи облак видик ми пречи…
Мени се чини да истину знам —
Само за њу немам праве речи.

1893.

Зинаида Гипиус

Препевао: Александар Мирковић

Иван А. Иљин, О ЧИТАЊУ

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?

 Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове  ону истиниту духовну  ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсређену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.

 То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно  обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа  да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.

 Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.

 Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.

 По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

Иван А. Иљин, О читању (одломак из есеја)

Преузето са блога: https://stokinblog.wordpress.com

Иво Андрић, ЖИВОТ…

Народ је налазио рада, зараде, сигурности. А то је било довољно за живот, спољни живот, и овде крене „путем усавршавања и напретка“. Све остало је потискивано у ону мрачну позадину свести где живе и превиру основна осећања и неуништива веровања појединих раса, вера и каста, и ту, привидно мртва и покопана, спремају за доцније, далека времена неслућене промене и катастрофе, без којих народи, изгледа не могу да буду, а ова  земља поготову.

По природном закону свет се одупирао свему што је ново, али није у томе ишао до краја, јер је већини живот увек важнији и пречи од облика у коме се живи. Само у изузетним појединцима одигравала се дубља, истинска драма борбе између старог и новог. За њих је начин живота био нераздвојно и безусловно везан са животом самим.

Иво Андрић, НА ДРИНИ ЋУПРИЈА, Просвета, Београд, 1977

Васко Попа, РУКЕ ТВОЈЕ ПЛАМСАЈУ

Руке твоје пламсају
На огњишту усред мог лица

Руке твоје отварају ми дан

Руке твоје цветају
У удаљеној пустињи у мени
Где још нико није закорачио

Васко Попа, Кора, Учитељски факултет у Београду (АСК дигитално издање), Београд, 2009

 

Псеудо Дионисије Ареопагит, СВЕТЛОСТ ПОТИЧЕ ОД ДОБРА И СЛИКА ЈЕ ДОБРОТЕ

Шта се може рећи о сунчевом сјају самом по себи? Светлост потиче од Добра и слика је Доброте. Стога се Добро и слави именом светлости као пралик који се испољава у слици. Јер као Доброта – која је далеко испред свега божанственог, која допире од виших и важнијих суштастава до последњих, а остаје изнад свега, и при том нити она виша превазилазе њену узвишеност, нити она нижа достижу њену распростањеност, него све што може да је прими она и осветљава и саздаје и оживљава и одржава и усавршава, и мера је и век и број и поредак и досег и узрок и сврха бића – тако и слика која показује божанску Доброту, то велико свеосветљавајуће и вечно светлеће Сунце, у малом слика Добра, осветљава све што може да у њему ужива имајући светлост која се излива на све и која обасипа сјајем својих зрака видљиви свет, горе и доле. Ако ли нешто не ужива у њему то није због недовољне јачине или ограничене даљине распростирања његове светлости, него због немогућности да у светлости уживају они који не теже да је приме. Штавише, луча осветљава и многе који су у таквом стању при своме продирању до онога што је иза њих, те нема ничег од видљивих ствари до чега не допире неизмерна величина њенога сјаја.

Псеудо Дионисије Ареопагит (V-VI век), Божанска имена, IV, Историја лепоте, приредио Умберто Еко, превела с италијанског Душица Тодоровић – Лакава, „Плато“, Београд, 2004.

Преузето са блога: http://santamarijadellasalute.blogspot.rs

Алек Вукадиновић, ОНОМАТОПЕЈА ЖАЛА

Кров до крова, вал до вала
Све је дубљи корен жала
Спава неба сјај оборен
Чува гора гори корен
Од своје се крви скрива
Испод неба птица жива

Небо, земља – црне држи
Једна другу поноћ тражи
Залуд бдије звезда плава
Потонула снага спава
Сунчани је сјај одбего
На камен је камен лего

Крило крилу – цвет до цвета
Све је тежа поноћ света
Кроз корен се корен чује
Крило крилу одјекује
Све је тежа поноћ југа
Испод неба поноћ друга

Птица птици – чудо вала –
Све је дубљи корен жала
Неба црна снага дрема
Ни камена у сну нема
Ни пепела да запламти –
Само пламен кућа памти

Само пламен кућа памти

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, ОД ПОНОЋИ – ДО ПОНОЋИ

Од поноћи – до поноћи
Топлих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Пламен крви испод неба –
Светлост која болном треба
Осмех крви сјај у души
Бескрај што се запенуши
Каткад, када звезда јада
Дигне вал до водопада

Пламен који с неба слеће
Снага што се у сну креће
Гора гори – моћна сена
Крило крилу – трен до трена
Снага што се у сну гради
Стена вал кад изненади

Од поноћи – до поноћи
Толих кућа благе моћи
Живот што се у сну крије
Лет што лети све спорије
Тиха снага која расте
Дан за даном – крило расте

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Алек Вукадиновић, КРУЖНО ВРЕМЕ

Нејасно време, сан и сена
И познат мирис крви пламне;
То време, време, доведе нас
Однекуд на праг куће тамне

Време што лéтом зна да служи
У смирај дана бескрај ока,
Време, то време које кружи
Око два тешка крвотока

Висина чисте, азур бели –
Путеви спремни да се врате;
Време, то време, што нас дели
На две светлости непознате

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007