Иван А. Иљин, ЖЕНА ЈЕ ЦВЕТ, ДЕТЕ И АНЂЕО

СВАКО ИМА СВОЈУ СУШТИНУ И ПРЕДОДРЕЂЕЊЕ…

Све на овом свету у себи носи своју скривену суштину и предодређење, којима ваља остати веран. Камен, биље, зверка – могу да буду само оно што јесу: они постоје само у том облику који има је задала природа; они су – деца „нужде“, путници једносмерног кретања; … Међутим, човек може да буде и нешто друго; он је неједносмерно запућен, он још и управља својим путем; он ствара своју сопствену судбину. … Он такође у себи носи своју скривену суштину и позван је да јој очува верност. Кад би тако поступао…! Кад би знао куда га та верност позива и шта му обећава… Како би брзо ушао тамо – у царство среће и мудрости!

За жену – ни среће ни мудрости нема, ако она не чува верност скривеној својој суштини. У том случају, њена чудесна суштина не исказује своју мудрост и она се пати у јаду и несрећи.

ЖЕНА ЈЕ ЦВЕТ, ДЕТЕ И АНЂЕО

Пре свега – жена је – цвет, дете и анђео.

Свака жена је – могућност, али није свака – актуелност. Ти облици као да спавају у дубинама женске суштине и шаљу свој сјај изнутра. У животу сваке жене постоје тренуци када се једна од тих форми буди, кад иступа у први план и почиње да се исказује; тада је жена – прави цвет, или само дете, или савршени анђео; сви јој се диве и с радошћу је прате. Постоје жене код којих се испољавају или само једна ова форма, или обе одједном; једна остаје цвет, друга носи у себи дете, а у трећој су дете и анђео истовремено, док за цвет нема места… Невоља почиње тада кад  све три форме у жени одумру, тако да она нити живи с њима, нити зна за њих. Ево, то је, одиста задатак: само плоћу она је још жена, а душевно је бесплотна и духовно мртва. То јест, она као да и није жена, али јој није дато ни да постане мушкарац. Све остало, што је још чини женом, што се још може и треба учинити да остане надахнитељица љубави, супруга, мати, чуварка огњишта, васпитачица, наредбодавка, сапутница живота – чак ни уз најбоље намере – није више примерено њеној снази зато што је етерична плот њене женске суштине закржљала и постала бесплодна.

ЖЕНА ЈЕ ПРЕ СВЕГА ЦВЕТ…

Жена (неважно зна ли она за то или не; уосталом, већина, сигурно, зна) – то је пре свега цвет. Њено позвање су – нежност и лепота. Ево зашто она захтева пажљивост и усхићење; и то захтева с правом. Нежна су њена чула; нежна је њена природна тајна коју она оваплоћује у себи; нежна је њена фигура; нежан је њен поглед. Чак и најјача жена, у поређењу са најслабијим мушкарцем, чини се и нежном, и крхком. Жена која не жели ништа да зна о својој нежности, издаје своју суштину и протестује против сопствене природе. Нежност је обавезује да буде лепа. Лепа може да буде чак и најружнија међу женама Зато што истинита није физичка, него душевна, духовна лепота. Дух жене који се уселио у предивну душу може да учини прелепом, чак и наизглед нелепу жену; тада унутрашња лепота светли и кроз недату спољашњост, пева и зрачи срећом; тада с радошћу примећују лепотицу, чак и на не много изражајном лицу.

Као цвет, жена је позвана да живи животом који стреми центру и који се отвара изнутра. Она мора да се повери ентелехији¹ заспалој у себи, жртвено, у целини, да се непроизвољно расцвета на сунцу универсума. Она је позвана да се развије у тишини, да чека обећано у неколебљивом миру, у скромном смирењу да следи послушања, и у свему – чак и у несрећи – да подарује миомирис, утеху и радост.

Чега све није у том бивству цвета у жени; овде су и љубав према другим цветовима у природи, и разумевање њиховог језика; ту је и облик одежде (пресликана чашица цвета); овде је и уређени укус за линије и боје; овде је и радост због сопствене лепоте; овде је и мирис; овде је и уметност лепореког ћутање и ћутљивог одговора, и много шта друго што нас тако усхићује. …

ЖЕНА ЈЕ ДЕТЕ…

Свака жена, такође, зна за своје преимућство да буде и остане дете.

Жена је дете, јер живи осећањима; њено срце је лако задобити, а ранити га –   такође. Она је дете зато што је, умногогоме, наивна и некритична. Није за њу да све зна и све провери; ничему не води сазнати што она све не зна. Отуда њено преимућство да увек задаје питање, да захтева одговоре и појашњења.

Она је дете зато што је њен однос према свету непосредан и сазрцавајући. Осећање – то је њен начин постизања ствари; интуиција – начин мишљења; сазрцање² – стање прихватања света и познања. Ево зашто она, по правилу, зна мање од мушкарца, али је искуство њеног сазрцања далеко шире од мушкога.

Жена је дете зато што њено душевно ткиво стреми целини и јединству, она овладава вештином превазилажења сваког експлозивног тренутка, савладавања сваке напрслине и, чак, далеко веће диференцираности својим, на дечји начин, нераздељивим осећањем и понашањем.

Ево зашто је жена у древности била прихватитељка и чуварка вере: вера је њен начин за доживљавање истине. Царство Божје је увек ближе деци и женама. Ево зашто се сликари и песници, пре свега, обраћају женама: онај у коме срце пева и чије срце сазрцава, иште разумевање у појућем и сазрцавајућем срцу. …

Жена може да буде не само на дечји начин наивна, него и на дечји начин детињаста – тада је она каћиперна, нестална, ватрена, неодговорна, необазрива, каткад лукава и сурова., Тада својство детета у њој постаје штетно, чак, зло; тада се са њом, са читавом њеном неподношљивошћу, мора искусити немало туга и ваља се позабавити строгим преваспитањем (видети код Шекспира, Укроћена горопад)

 ЖЕНА ЈЕ АНЂЕО…

Ако, пак, жена иде кроз живот као цвет нагона и  дете духа, онда се њена суштина до те мере прожима природном невиношћу и душевном чистотом, да њен људски облик, њен осмех, њен поглед – остављају утисак земаљског анђела; тада јој једино и остаје да послуша зов анђела-чувара.

Рекавши „анђео“ ми нисмо одвећ додали тој речи, зато што говоримо не о лику-савршенству, него о ваљаном настављачу који стреми према ономе најбољем. Жена је позвана да захтева од мушкарца којем подари своју љубав најбоље у животу и да га побуђује на оно најбоље. Тада ће сву снагу своје љубави она улагати у служење култури и савршенству. Служење жени у лику анђела није особина из периода витештва; о њему су знали и раније. Жена увек тражи свог хероја и од свог заљубљеног захтева оно најбоље. О томе нас извештавају легенде, о томе приповедају бајке. Само они најглупљи не знају за то и не усуђују се да знају.

Да би следила тај зов, жена мора да се разраста и да шири снагу цвета и послање детета. Она мора да прати своју ентелехију, представљајући је као нешто што јако везује мушкарца, да би га, потом, повезаног, ослободила за стваралачки живот. Тога ради јој доликује унутрашња органска хармонија и дубоко сазрцање срца. Она мора, такође, безгрешно да схвати енетелехију мушкарца који тежи ослобођењу и да му укаже на прави пут. Тада ће му она, својим сталним сјајем, умудрењем, предострожношћу и подршком, постати утеха и заштита, разбудиће у њему стваралачко надахнуће, постојано ће подржавати у њему огањ и сјај.

Лик анђела-чувара у животу лако је упропастити. Постоји немало жена којима је лако да окују човека, али да га ослободе за стваралачки рад – није им дато: једне то не желе, зто што не желе да од себе отпусте љубљеног „пажа“; друге нису способне за то, зато што не могу да се изборе са својим страстима. Постоје и такве жене које нетачно разумевају ентелехију својих мужева; постоје и такве које слободу блокирају својом бригом; постоје и такве које нису саздане за природно надахнуће и зато својим женским властољубљем потискују и упропашћују у мушкарцу стваралачки потенцијал – јер, дух не трпи унапредно прописивање.

Свака ваљана жена могла би за свог љубљеног да постане анђео-чувар, као и свака друга, осведочено достојна жена. Она је способна за то, чак и онда када њој самој не иде најбоље у животу – довољно је сетити се лика несрећне и добромудре Соње из Злочина и казне Достојевског. Али, вољом и наметањем обавеза, овде нећеш постићи много; за то треба остати – цвет нагона и дете духа.

ЖЕНА ЈЕ ИСТОЧНИК ЉУБАВИ…

Три ова лика – цвет, дете и анђео – и јесте жена; песму у њој образују мелодија и хармонија „вечно женственог“. Ако су живе те три ипостаси (личности) у дубинама женске душе, њој успевају свемоћни аспекти служења, заложени у њој природом и Богом. Закржља ли једна од тих хипостаса – увене и цвет; дете се изроди у човека површног расуђивања које не доликује њенимм годинама; анђео-чувар, на жалост, пада у менгеле зла; сви њени земаљски послови трпе крах и доносе само несрећу. Али, ако ослушне цвет у себи, тада је лик њених дејстава органски спокојан, како и приличи цвету; ако ослушне дете у себи – њен живот стиче јасност, чистоту и дубину карактера детета, ако ослушне глас скривеног анђела у себи – њено понашање носи на себи анђоски печат, у њој се појављује нешто провидарско, а из њеног ока зрачи божнствени сјај.

Прво предназначење жене је – да буде живи источник љубави.

Она и иде кроз живот као носитељица љубави. У љубави је њена главна снага, обећање, смисао њеног постојања. Она је – сам орган постојања, сам творачки акт; и није реч само о љубави као пројави чисто природног сједињења и рађања деце, већ и о љубави, пре свега према најпрефињенијим колебањима душе и духовно узвишених кретњи: жена која зрачи духовну љубав је духовно благо свог народа.

Без љубави нема ни брака, ни материнства, ни очинства, ни породице, ни синова, ни кћери, ни браће, ни сестара; све је бесмислено, све је мртво. Ко жели да формира породицу и везе без љубави, тај брише њену суштину, лишава тело душе, оскврњује светињу и све, ма шта саздао, бише колебљиво и ружно; а живот његов биће, свугде, превара и самообмана.

Али, центар породице је жена. То она упија у себе љубав да из ње изнесе нови лик љубави; то она струји из себе бујицом љубави. Као дете радује своје родитеље, браћу и сестре нежном приврженошћу према њима. Као девојка зрачи из себе побуђујућу, у њој дозревајућу љубав, безречно питајући („Ниси ли ти мој суђени?“), тихо позивајући („Дођи, чека те срећа“). Затим се у њој набирају, концентришу сви зраци у пуном свом обиму и интензивности, да би се, сијајући срећом, излили на „њега, јединога“ и на „њих, страсно жељене“. Чудо неисушивог источника, неисцрпне пуноте, живи у њој током читаве човекове историје.

То њена љубав пали породично огњиште и одржава у њему чисти огањ. То она чува духовну тканину Отаџбине са целокупном посебношћу њене традиције и тка даље, својим кћерима у наследство и на поуку, а својим синовима у својству жељеног идеала. Земљи у којој целомудрена³ женска љубав усхане и нестане, долази крај Из хрпе пепела устаће само онај народ у којем ће жена остати верна служењу љубави.

Напомене: 1. Ентелехија – дословце, оствареност. Сложен филосфски термин који је увео Аристотел. У његовој философији означва актуелне, стварне суштине предмета, за разлику од његове потенције и могућности постојања. У својој психологији Аристотел посматра душу као енетлехију природног тела која само потенцијално овладава животом.

2. Сазрцање, созерцање, сагледавање – (гр: θεωρία – зрење, виђење, мотрење)- гледање или посматрање, али нарочито пажљиво, усредсређено посматрање. Грчки израз у аскетској литератури срењег века има сасвим одређено значење нарочито упорног, јасног и непосредног размишљања, које прелази из сфере логичког у област надлогичког, те добија карактер једне мистичке очигледности. Сагледавање је коико логички, умни, толико и надлогички, надумни акт душе.

3. Целомудреност – овај израз има два значења, шире и уже. У ширем смислу, и етимолошки, целомудреност је стање духовног здравља, здравоумља; стање у коме се две душевне силе и способности налазе у складу и природном поретку, те су, на пример, нижи биолошки нагони (нагон исхране, полни нагон и др.) потчињени закону ума, уга. У ужем значењу, целомудреност је стање душевне чедности, чедан однос према полном нагону. То не мора обавезно бити и потпуно уздржање од полне везе (говори се и о целомудрености супруга), јер је целомудреност и у овом смислу пре свега правилан однос између духа и полног нагона, однос у коме дух влада а нагон се покорава  духу. Ту је нагон ограничен и регулисан духом, савладан духом.

Иван А. Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ (одломак из есеја Жена, стр. 198-204), Бернар, Београд, 2010

Превели: Радослав Божић и Владимир Јагличић

Приредио: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s