Бела Хамваш, ПРОБИЈАЊЕ ГРАНИЦА

Просветљеним се назива онај ко пробије границе људског живота и учествује у светлости која је вишег порекла од живота. Свако има „теорију”, теорију само мален број, али док је она сасвим теорија, затворена је у себе, лебди одвојена од живота, већином изнад живота. Да би теорија била остварена, што значи да се оствари замишљени животни поредак, треба начинити одлучан корак. Одредница је: реализација. Корак се у архаичком добу називао посвећивањем. Последица посвећивања јесте што човек располаже моћи над таквом силом која теорију може да пребаци у животну праксу.

Знамо за тренутак просветљења Буде и Ничеа. Буда сам прича како се после аскетских вежби у светом гају пробудио у нирвани. Ниче више пута говори о свом просветљењу које се збило на Силс-Мариа, на висини од осам хиљада стопа изнад свега људског.

Будимо начисто да овде и овај пут није реч о књижевном делу, ни о пророчкој визији, нити о уметничкој или другој продукцији. Оно што се овде збива јесте заснивање животног поретка. У оба случаја. Није религија, није наука, није уметност. Животни поредак је и темељнији од свих, јер садржи све.

Случајно се може наћи истина, али нико не може бити случајно истинит. Овај пут је управо то оно о чему је реч. Бити истинит у значењу истине. Ништа друго није важно.

С Будиним просветљењем започиње ново поглавље баштине, хинајана и махајана, кинески и јапански зен, тибетанска аскеза, нешто о чему Шакјамуни није ни мислио, и није ни смео да мисли, и није ни могао да мисли, па ипак је извирало из једног јединог светлог тренутка, као да је неко милијардама људи за хиљаде година створио нову базу земље, и ново сунце како би је својом светлошћу осветљавало и загревало.

Из Ничеовог просветљења ништа није уследило. Када теорија продре у животну праксу, у баштини је то као ослобођење. Општа и заједничка ствар човечанства. Свака реч и корак Будин важећи су и обавезујући за све остале.

У Европи нема ученика, једино постоје епигони. Човечанство није у знаку универзалног ослобођења (искупљења), него у знаку такмичења у којем свако жели да буде први. Једнократни поступци који су за све друге неважећи. Као да и нема егзистенције, само ситуација. Индивидуални успех. Ко сам не дохвати светлост, тај је изгубио светлост. Један човек не учествује у делу другога, само ужива у њему, и имитира га (евентуално краде). Један човек се не користи резултатима другога, понајвише их експлоатише. Нема предака ни потомака. Нестала је присност заједничког рада, јер је индивидуалан напор начињен због ослобођења. Свако започиње на самовољном месту, па ако и оконча, нема последица. Ако просветљење важи и за другога, никада није без резерве. Једног човека не може да следи други човек. Зашто?

Не треба да се безусловно држимо имена Буде и Ничеа. Две личности могу бити Рамакришна и Паскал. Могу бити Јаџњавалкја и Кузанус. Оно што каже Буда или Рамакришна или Јаџњавалкја, то не само да је речено свакоме, него тиме што је речено свако је истински позван, и позван је да се огласи. Не могу то да избегнем. Нема споредног гледишта, а поготово ништа не остаје скривено. Просветљење јесте када неко самог себе потпуно просветли и ту просветљеност без остатка саопшти другоме и жели је и код другога.
Не очекује истину, него истински живот.

Не да каже истину, него да буде истина.

У генералној конфесији баштине чисто биће (светац) само собом отвара целину бивства за сваког човека. Од онога од чега је Буда створио светлост за стотине милиона, од тога је Ниче полудео. Паскал, Кузанус могу бити узвишени и потресни у Европи, Јован Крститељ, Августин, Тереза могу бити људски и дубоки, увек постоји нека неподударност између онога што се каже и оног човека који говори. Не претеривање, не улога, не лаж, не ситничарство, не самообмана, не сенка или кал или неукус или љубомора, не ниско прилагођавање добу или историјској ситуацији. Овај човек нема нешто што Буда има.

Знам, ако Буда нешто каже, заиста је тамо где јесте, и видим. Кузанус, Паскал, Ниче, Јован Крститељ, Тереза, Кјеркегор, Августин? Аутентичност које нема у Европи упоређеној с баштином. Овај недостатак аутентичног животног поретка мишљење и религију и науку Европе чини фантазмом који нема истинитости, и иза којега већином живе малецни црви, ташта и грамзива бића, мушичава и отрована, бића која се ничега толико не плаше колико радикалних консеквенци сопствених мисли.

***

Малено је наше знање, или боље речено располажемо мноштвом погрешних теорија, и ономе нечему што називамо науком, свака је радња лоша. Зато је могла настати забуна да се човек од животиње разликује само у ступњу, или, што је исто, човек има нешто количински више него животиња. Опште је веровање да човека који се срозао са свог егзистенцијалног ранга треба назвати животињом; на томе се заснива дарвинизам који учи да између човека и животиње нема прекида, и фројдизам који верује да се психичке тешкоће могу отклонити увођењем животињске разузданости. На ова погрешна учења насео је и Ниче, а од осталих је само утолико бољи што се од глупости које изговара више пута и очигледно и сам уплаши.

Данас, када се срозава општи ниво хуманог бивства на целој линији, ништа не изгледа извесније до да не падамо назад на бивство симплификованијег и недужнијег животињског степена, него је управо оно сасвим страно животињском, бескрајно је сложеније и разорније, бивство које упропашћује хумано и не приближава се животињи, него се од ње удаљава. Ова нова категорија се од Кјеркегора обично назива демонским. Испод егзистенцијалног нивоа хуманог не налази се животињско, већ демонско. Ако човек падне с нивоа људске егзистенције, неће постати животиња, већ демон. Овај демон остаје хуман, само разорен, срозан, покварен, морално и интелектуално све више подло и тамно хуман, то јест демонско увек остаје људско, само деградирано људско. Брихадараниака упанишада каже за знак распознавања људске егзистенције: жртва је животиња. Бивство је људско онда ако биолошки живот инстинката непрекидно стоји (гори) у жртви, и жртвовање живота представља оно што јесте хумано. За људски живот је карактеристично да је увек више од живота, и мора бити више.

Обрнуто није тако. Ако инстинкти – као што се данас збива – жртвују људско за биолошки живот, човек се не срозава на животињски ниво, него на једну врсту неуредности, не међу оштре животињске инстинкте, него у подземну тмину, и не повраћа се себи у животињском бивству, него губи своју суштину, постаје јадан, подлац, ветрогоња, нитков, чак себе самог може потпуно да изгуби. Али поред тога је још више и кобније ако човек за свој биолошки живот жртвује смисао и морал и поредак, не досеже чак ни биолошки живот, јер је то за демон карактеристично, он толико разори свет и себе самог да онај ко први мора пропасти у овом расулу јесте он сам.

За човека нема необуздане животиње. За човека нема ослобођеног животињског бивства. Кад се разори људско основно стање, човек не постаје животиња, него корумпиран човек. Испод пале људске егзистенције не отвара се русоовски или дарвиновски или фројдовски или толстојевски или ничеовски рајски недужни свет животиње без питања, него пакао демона. Наша егзистенција је везана за хумано бивство, а хумано има поредак бивства који се не може променити.

Бела Хамваш, ПАТАМ (други део, стр. 195-197), Геопоетика, Београд, 1994

Превео: Сава Бабић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s