Р.M. Рилке, „КАД БИХ МОГАО ДА ВАСКРСНЕМ, ЛУ!“

Обернојланд, близу Бремена,
10. август 1903. (понедељак)

Сазнање да ти моја књижица о Родену[1] значи много, Лу, изазвало је у мени неизрециву радост. Ништа не може да ми прушти толико поуздања и наде колико твоје прихватање мог најзрелијег дела. Тек сада се оно усправило за мене када је довршено, признато од стране реалности, умешне и ваљане.

А све што је твоје писмо, уз остало, садржавало од објашњења, било ми је од бескрајне помоћи и обасјало ме спокојном светлошћу. Моје писмо од суботе (свакако си га примила) покушавало је да нађе такве путеве и да анализира догађај какав је за мене био Роден. Он спада у врхунске мајсторе; знак је који надалеко превазилази своје доба, изузетан пример, чудо виљиво из далека – а ипак ништа него једино старац, неизрециво сам, сам у окриљу крајне старости. Погледај, он ништа није изгубио, згомилао је и сабрао око себе све са дуге линије живота; ништа није препустио да однесу таласи и све је реализовао: почевши од змијоликог бекства неког страхотног осећања, развалина сна, клице неког предосећања, сачинио је ствари којима се окружио, ствари и ствари. Тако се око њега разрасла извесна стварност, пространа и нема породица ствари које је спајају с другим, старијим стварима, све до тренутка кад, изгледа, он сам је потекао из једне династије великих ствари: отуда његов мир и његово стрпљење, његова непромењљива зрелост, лишена страха, његова надмоћ над људима који су сувише покретљиви, сувише гипки, сувише склони да се поигравају с равнотежом у чијем окриљу, готово несвесно, он почива. Чудесно си у праву, драга Лу: пред тим безмерним примером патио сам што ми моја уметност није подарила ниједно средство да му се већима примакнем. Немогућност стварања физички се прометнула у бол у моме сопственом телу, и та дубока потресеност (чија је подлога била у тесној блискости са нечим сувише тврдим, сувише минералним, сувише громадним) потицала је од неуклопивости два уметничка света, баш као што ти наслућујеш и објашњаваш из своје велике науке о људском, ти, гатаро…

Али, управо захваљујући твојој помоћи у осветљавању, бесконачно драгоценом поимању, за моје очи је постало евидентно колико морам да га следим, њега. Родена: не преображају свог рада у смеру вајања, него у унутрашњој организацији уметничког процеса. Морам да научим од њега не да моделујем већ да се дубоко усредсредим у погледу на моделовање. Оно што морам да научим јесте да радим и радим, Лу, то ми толико недостаје! Il faut toujours travailler – toujours[2] – рекао ми је он једног дана кад сам му говорио о провалијама страха које се отварају под мојим ногама између дана кад ми добро иде; било му је потебно много муке да то разуме, он који је сушти рад (до тачке да су све његове кретње једноставни покрети који потичу из његовог заната!). – Можда је то сам вид неспретности који ме спречава да радим, то јест да извлачим корист из сваког догађаја; ја сам, заправо, веома брзо збуњен кад је реч о томе да у књигама или сустетима откријем оно што је моје. Тек што сам то дотакао, а спољашње околности то већ деформишу и прикривају ми, тако да не умем више да разликујем суштинско од неважног, сав сам у метежу усред тог преобиља. У Паризу сам провео недеље у Националној библиотеци читајући књиге давно жељене, али белешке које сам тада правио, ничему ми не служе, јер током мог читања све ми је изгледало изванредно ново и важно, и осећао сам силно искушење да препишем целу књигу, пошто нисам могао да је понесем са собом. У ствари, због свог неискуства лутам по књигама са сталним и приглупим дивљењем примитиваца, па из њих излазим дезоријентисан, обузет најповршнијим одблесцима. А такав сам и кад је реч о догађајима који долазе и пролазе – лишен сам дара да бирам и способности да их ведро саберем, огледалом окенутим у свим смеровима, и похватам све слике.

А шта ме стаје да се вежем за значење ствари! Ништа, сем да тада улећу свакакве трице и кучине свакодневног живота, бриге због новца, којештарије непредвидивости, лупање вратима, задаси, часови, који откуцавају и не престају да вас подсећају на ред – све се то оглашава не либећи се преда мном, тривијално брбља из дана у дан. Тако је било некад и одувек, али је постало још моћније током ових година без заштите и прожетим бригама: све пролази кроз мене лудом брзином, подједнако суштинско и најузгредније, и никакво језгро, ниједна чврста тачка не може да се образује у мени – постао сам место читавог низа унутрашњих сусрета, улични прелаз, а не кућа! А овако или онако, волео бих да се дубље повучем у себе, у манастир који је у мени и у чијем звонику су окачена велика звона. Волео бих да сваког заборавим, своју жену и ћерку, и сва имена, све везе с другима, и наде повезане за друге, све тренутке које сам делио с неким. Али, чему ће ми служити то да пођем далеко, најдаље што могу, пошто су гласови свугде и нигде нема мирног прибежишта које би пригрлио. Нема места где је оскудица мање насртљива и мањи терет. Ако бих отишао у пустињу, сунце и глад би ме убили, јер птице су престале да лете до самотника, него хлеб из кљунова расипају усред гомиле људи која се свађају око њега.

Стога је за мене ужасно неопходно да нађем оруђе за своју уметност, чекић, свој чекић, такав који ће постати мајстор и пригушити све шумове. Мора да постоји и неки занат заснован на овој уметности, веран посао, свакодневан, који је у стању да у сваком дрвету укреше ватру, мора бити могуће да такав постоји! Ох, кад бих могао да имам радне дане, Лу, кад би најскровитија шупљина у моме срцу могла бити радионица, ћелија и прибежиште за мене; кад би све оно од монашког у мени могло да заснује манастир намењен моме раду и мојој медитацији. Кад бих могао да више ништа не губим и да свиме око себе располажем зависно од сродности и важности. Кад бих могао да васкреснем, Лу! Јер, ја сам иструлио попут мртваца у старој гробници…

Овако или онако, нужно је да и ја откријем најмањи елемент, ћелију своје уметности, неопипљиво и нематеријално средство сваког описивања. Тада ће ме јасна и снажна свест о огромном раду који ме чека принудити да на њега прилегнем; имао бих толико да радим да би ми сваки радни дан личио на следећи, а мој рад би био увек успешан, јер мада би то биле ствари скромне и оствариве, све заједно би напослетку испало као велик посао. Све би одједном било веома далеко, узнемирења и гласови, па чак би се и оно непријатно интегрисало у рад, као што шумови улазе у сан и неосетно га воде према неочекиваном. Тема ће изгубити још на важности и на тежини, и постаће још само изговор; али, управо та привидна равнодушност у њеном погледу допринеће мојој способности да придам облик свим темама, свим погодним и претходно немишљеним средствима да моделујем и налазим подстицаје за све.
Не почива ли занат можда у самом језику, у најбољем поимању његовог интимнот живота и хтења, у његовој еволуцији и прошлости? (Велики Гримов речник који сам једном прелистао у Паризу сугерисао ми је ту могућност.) Не почива ли он у неком строгом огледу, у продубљеном сазнавању извесне теме? (То је, свакако, случај који важи за многе људе, а да га они и не познају: њихова специјалност представља за њих свакодневницу, занат.) Или, не почива ли он у извесној кулутури, наслеђиваној и обогаћиваној? (Хофманштал ће то потврдити; мали есеј у новинама Neue Freie Presse, случајно добијен ових дана и приложен овом писму, то потврђује; диван је из ваљаног заната који карактерише пишчеву велику уметност.) Али, код мене се то дешава другачије. Не могу да спречим себе у томе да сам противан сваком наслеђу, а оно што сам стекао тако је малено: ја сам такорећи без икакве културе. Моји непрестано обнављани покушаји да започнем студирање тужно су пропадали, и то ради спољашњих елемената и туђег осећања које ме сваки пут изненада обузимало: то је било као да сам морао да се вратим из урођеног знања џомбавим путем који после многих вијугања и кружења најзад стиже тамо одакле сам кренуо. Можда су науке на којима сам се опробавао биле сувише апстрактне, а можда би друге откриле нове ствари?… Али, за све то ми недостају књиге, а за књиге водичи. Увек патим од познавања тако мало ствари или, пак, можда, од тако малог знања о цветовима, о животињама, и о простим појавама из којих се живот помаља као нека народна песма. Зато себи увек обећавам да ћу боље гледати, боље посматрати, ограничити се на мале ствари које сам често занемаривао, с више стрпљења, више усредсређености. У безначајним стварима закони су у најпростодушнијем оптицају, јер оне пријањају уз погледе пошто су ту закони сами са стварима. Закон је велик у малим стварима; он избија из њих, обухватајућ све делове. Кад бих могао да научим да гледам из дана у дан, онда свакодневни рад, којем неизрециво тежим, не би више био тако удаљен…

Буди стрпљива са мном, Лу. Мораш да установиш да сам већ претерано стар да би ми било дозвољено да будем млад на тако несигуран начин. Али, ти знаш да сам пред тобом дете, и ја то не кријем, и говорим ти онако како деца говоре у ноћи: лица стуснутог уз тебе, затворених очију осећајући твоју близину, твоју заштиту, твоје присуство:

Рајнер

Р. М. Рилке, Чисто противречје: Писма Лу Андреас-Саломе, превео Небојша Здравковић, „Службени гласник“, Београд, 2008.

Напомене:

[1] Огист Роден, есеј (са илустрацијама и потписом скулпторових дела), појавио се маја 1903. године, у Берлину. Посвећен је Клари.
[2] Треба увек радити – увек.

Извор: Блог Марије Јефитимијевић Михајловић – santamarijadellasalute.blogspot.rs

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s