Езра Паунд, КАКО ДА ЧИТАМО

Настава књижевности у нашим „заводима за учење“ (напомена додата две-три деценије касније: прави њихов назив био би „заводи за онемогућавање учења“.) почетком овог века била је тегобна и недејствена. Усуђујем се да кажем да је још таква. Извесни не баш претерано изузетни професори беху ганути „чарима“ различитих (претежно мртвих) писаца, али систем, у целини, није има смисла ни повезаности. Усуђујем се да кажем да га ни сада нема. У изучавању физике од нас се не траћи да учимо животописе свих Њутнових ученика који су показивали занимање за науку, не успевајући, притом, да изнађу ишта ново. Њихова се јалова пипања, наде, страсти, вешерајски рачуни или љубавна искуства не намећу ионако оптерећеним студентима, нити се сматра да су у вези са предметом.

(…) За време студија сусрео сам свакојаке људе заинтересоване (или незаинтересоване) за своје предмете, али ми се чини да нисам наишао ниједног човека са ширим увидом у књижевност, или пак са било каквом представом о односу иземђу онога што сâм предаје и других делова целине.

Они професори који су свој „предмет“ сматрали за приручну вежбу напредовали су веома брзо ка одговорнијим положајима (један од њих је сада ректор). Професори који су имали извесне природне способности за разумевање писаца о којима су предавали, и знали да пренесу неодређено осећање пријатности које се рађа у додиру са књижевним ремекделима, остајали су непримећени.

(…) Од сутдената се тражило да запамти оно што је какав (мртви) критичар био рекао, без обзира јесу ли његови ставови и даље ваљани, па чак и ако нису одвећ проницљиви.

Да бих смирио неупућеног читаоца, одмах ћу рећи да ми није намера да га смућујем терајући га да чита мноштво књига, већ да му омогућим да чита мање са већим учинком.

(…) Могли бисмо, вероватно, у изучавање књижевности унети и нешто од здравог разума којим се обично служимо при изучавању физике или биологије. У поезији постоје пуки поступци, и чувена окрића јасно истакнута. … У сваком времену један или два генијална човека пронађу нешто ново, и то изразе. Може то бити тек у једном једином ретку, у два ретка, или у извесном квалитету каднеце; потом долазе два туцета, или две стотине, или више хиљада следбеника који понављају, и разводњавају, и преиначују.

Кад би наставник одабрао своје примере из оних дела у којим се налазе таква открића, кад би их узео искључиво по томе, откривалачком кључу – који се може оснивати и на димензији интелектуалне снаге, а не само на каквој спољашњој новини – помогао би студенту много више но представљајући му писце нетресумце, и говорећи о њима in toto.

ТИПОВИ СТВАРАЛАЦА

(…) Важно је, због ствари самог мишљења, да се језик одржава у делотворном стању, као што је у видарству важно да се бацили тетануса не приближавају завоју.

При упућивању у књижевност добро ћете учинити ако га наведете да се позабави делима у којима је језик делотворно употребљен;

Велика књижевност је просто језик испуњен значењем до највећег могућег степена.

(…) Уметност писања, уметност  „оптерећивања“ језика смислом. … Уметност испуњавања речи смислом.

Погледамо ли је изблиза, видећмо да су се тим испуњавањем бавили различити, јасно одредљиви типови стваралаца, док се на периферији налазе мање распознатљиве врсте.

а) ПРОНАЛАЗАЧИ, они који су открили поједине поступке, или више начина и поступака. Понекад су ти људи познати, или се дају открити; са разложном извесношћу, на пример, знамо да је Арно Данијел увео извесне начине римовања, и знамо да су се одрђене префињености у опажању приви пут јавиле код овог или оног трубадура, или код Г. Кавалкантија. Не знамо, нити има изглда да ћемо било шта позудано сазнати о Хомеровом претходницима.

б) МАЈСТОРИ, ово је врло сужена врста, а правих је веома мало. Изразом су у ствари обухваћени они проналазачи који су осим сопствених открића, кадри да апсорбују и ускладе велики број претходних изума. Хоћу да кажем да они у исти мах почињу од свога језгра и од нагомиланих искустава, или су пак у стању да сваре силу тема, да примене велики број познатих изражајних начин, успевајући да све то прожму неким посебним својством, да му дају печат свога карактера, и да целину доведу у стање истородне довршености.

в) РАЗВОДЊИВАЧИ, они који иду било за проналазачима, било за „великим писцима“, остварујући нешто што је ниже јачине, донекле лабавију варијанту, постижући расплинутост или високопарност на линији ваљаног узора.

г) (Ова врста ствара претећан број књиженивх дела). То су они који стварају више или мање добра дела у више или мање добром стилу одређеног периода. Препуне су их бајне антологије и песмарице, и опредељење је ту ствар укуса, зависно од тога да ли Уијата претпостављате Дону, или Дона Херику, Драмонда од Хоторндена Брауну, по извесним чисто личним наклносима; ти људи доносе тек слабашну личну арому, незнатну варијанту обрасца, и не утичу на главни ток ствари.

(…) Они не постоје: њихова околина придодаје им егзистенцију. Када су изузетно плодни дају сумњиве случајеве попут Вергилија и Петрарке, који, сигурно, међу скромнијима, важе за горогане.

д) ЛЕПА КЊИЖЕВНОСТ. Лонг, Прево, Бенжамен Констан, који нису баш „велики мајстори“, за које се тешко може рећи да су оживотворили форму, али који су ипак веома разрадили неке поступке.

ђ) Постоји и додатна, или шеста врста писаца, ЗАЧЕТНИЦИ МОДА, осијански Макферсони, Гонгоре чији талас моде преплављује књижевност током неколико векова или неколико десетлећа, а затим се повлачи, остављајући ствари тамо где су и биле.

Приметиће се да су прве две врсте отшрије оцртане, и да тешкоћа класификације, појединих мањих писаца расте што се више силази низ листу, изузев последње категорије, која је поново сасвим јасна.

Сврха је у овоме: упозна ли читалац чињенице о двема првим категоријама , моћи ће да већ на први поглед процени сваку нову књигу. То јест, моћи ће да дадне тачну процену њене вредности, да утврди како се и на које мсто уклапа у схему.

Што се мода тиче, број могућих обољења у књижевности можда и није велики, пошто се исте невоље појављују у веома удаљеним земљама, без икакве претходне везе. Добар ће лекар препознати утврђену болест, чак и када је њено испољавање наизглед друкчије.

То што ће сваки од шесторице критичара имати друкчије мишљење о томе који писац иде у коју од овде датих категорија, ни најмање не обезврђује те категорије. Кад се читалац упозна са оним што се односи на прве две група, читање дела из других категорија неће битније утицати на његов став према делима из прве две.

ЈЕЗИК

(…) Писци другог реда често настоје да створе дела која се уклапају у неку категорију или стил који недостају њиховој локалноој књижевности. Одбацимо ли класификације које воде рачуна о спољашњем облку дела, или о тренутку његовог настанка, и погледамо ли шта се доиста збива у, рецимо, поезији, видећмо да се језик може испунити или оснажити на различите начине.

Што ће рећи да постоје три врсте поезије:

Мелопеја, у којој речи, преко и поред њиног уобичајеног значења, имају извесна музичка својства, која усмеравају смисао, или правац значења.

Фанопеја, тј. уобличавање слика посредством визуалне имагинације.

Логопеја, „плес интелекта међу речима“, што значи да она употребљава речи не само у њиховом непосредном значењу, већ на посебан начин води рачуна о навикама употребе, о контексту у којем реч очекујемо, о њеним уобичајеним пратећим околностима, важећим значењима, подругљивом зрачењу. Она садржи онај естетски елеменат који је карактеристичан за вербално исказивање, и никако се не може наћи у пластичној уметности или музици. Она се најкасније јавила, и можда је најзамршенија и најнеухваљивија од свих врста.

Мелопеју, странц осетљива уха може да процени, чак и ако не познаје језик на којем је песма написана. Она је суштини непреносива и непреводива са језика на језик, осим богоданих случајности, па и тада тек у покојем полуретку.

Фанопеја, с друге стране, може да се пренесе скоро, али сасвим неокрњена. Ако је довољно добар, преводилац је практично не може уништити, осим у случају крајње неспретности, и пренебрегавања савршено јасних и систематизованих правила.

Логопеја, се не преводи, иако се став духа који она изражава може пренети кроз парафразу. Могло би се, то јст, рећи, да се она не да превести „локално“; пошто, међутим, одредите првобитно ауторово стање духа, бићете способни или неспособни да пронађете дериват или еквиваленат.

У фанопеји, налазимо најјачу тежњу ка апсолутној прецизности речи; кроз њу се та виештина скоро искључиво одржава.

У мелопеји, наилазимо на супротну струју, на снагу која би да уљушка и успава, да одвуче читаоца од тачног смисла језичког. Ту је поезија на граници музике, а музика можда и јест мост између свести и лакомислених осета или чак осетнога света.

Сваки је књижевни састав сачињен од ова три елемента, плус „архитектоника“ или „форма целине“, и ако жели да сазна било шта о релативној вредности неких остварења човек би требало да донекле познаје највеће домете до којих су разни писци дошли, свеједно када и где.

Езра Паунд, КАКО ДА ЧИТАМО (одломак из есеја Како да читамо, стр. 19-31) Интелекта, Ваљево, 1999

Превео: Милован Данојлић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s