Дионисије Ареопагит, О БОЖАНСКИМ ИМЕНИМА – ЉУБАВ, ЈЕДНО…

ЉУБАВ

(…) Бог ствара свет због своје доброте, или из своје љубави. А за љубав каже да је суштински „екстатична“, то јест онај који воли је извучен из себе самог и усредсређује своје биће на предмет његове љубави. Љубав је екстатична, зато што уједињује: љубавник је сједињен са љубљеним,који је, за њега, пројава лепоте. Јер је љубав „сила која сједињује и свезује и ствари нераздвојиво јединство у лепоти и добром“ (О Божанским именима, IV. 12:709 C) Али љубав за Дионисија није просто наше стремљење Богу. Она је суштински нешто божанско, и када ми волимо Бога, ми га волимо његовом љубављу. Али потшо је она суштински божанска, можемо говорити о Божијој љубави, и заиста о Божијој екстатичкој љубави:

„Морамо се усудити да ово додамо као не мање иститнито: да се Извор свега сам, у својој дивној и доброј љубави према свему, кроз преобилност Његове волеће доброте, покреће ван себе, у својој провиђајној бризи према свему што јесте, толико је он очаран у доброти и љубави и чежњи. Одстрањен са свога становишта над свиме и изван свега он се спушта да би био у свему у сагласју са екстатичком и транцендентном силом која је опет нераздвојива од Њега.“ (О Божанским именима, IV. 13:712 А-В)

(…) Начин на који је љубав, иако само укратко поменута у „О Божанским именима IV, дубоко утицала на Дионисијево схватање стварности може се видети у његовој разради двојних имена, Силе и Мира, јер је љубав снага моћна колико и било шта што је нама познато, и њен циљ је јединство. Тако Дионисије показује најснажнију елеквентност када опева име, Силу.

Оно чува бесмртне животе анђеоских јединица неозлеђним и небеса и сјајна звездана бића и њихов поредак непромењеним… оно чини силу ватре неугасивом и ток воде непрестаним… оно штити неразрушиву постојаност васељене; онима које чини боголиким подаје саму силу обожења. „(О Божанским именима, VIII. 5:829D:893A)

Али сила обожења је сила јединства и хармоније: сила мира. Јер мир је чежња ка свим стварима: Дионисије ово потврђује снажно колико и Августин. А савршенство мира је хармонија која очувава разноликост и индивидуалност свих: „И савршени мир чува непомешану индвидуалност сваког, са својим мирним провиђењем које осигурава да сви слободни од немира и смутње у себи самима и међусобно, држећи све твари у миру и покоју постојаном и непоколебљивом силом. (О Божанским именима, DN XI. 3:952C)

ЈЕДНО

Последње поглавље Божанских имена нас враћа имену Једно, које није само извор и циљ свега, већ је, као што смо видели, један од омиљених Дионисијевих појмова за Бога. Име Једно нуди прилику за сумирање много тога што је Дионисије рекао о суштинској улози јединства у природи стварности. Али апсолутна природа Једног наговештава да је она изнад било какве врсте придавања својстава, и тако се Божанска имена завршавају крајњом надмоћи апофактичког богословља над катафактичким:

Али они /то јест, богослови, аутори Писма/ радије бирају узлажење кроз порицање. Овај начин извлачи душу из онога што јој је саприродно, и води је кроз све божанске замисли које превазилаз Једно, које је изнад сваког имена и сваког разума и знања, и доводи их у додир са Њим ван најкрајњијих граница васељене, барем толико је такав додир нама могућ.“ (О Божанским именима, XIII. 3:981 B)

Ендрју Лаут, ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ, Отачник, Београд, 2009

Превео: Глигорије Марковић

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s