Дионисије Ареопагит, БОГ СЕ ПОЗНАЈЕ ЗНАЊЕМ И НЕЗНАЊЕМ

(…) Апсолутно биће које прожима поједине приказе бића као њихов узрок није божанско или анђеоско биће, јер само трансцендентно биће може бити извор, биће и узрок постојања бића. Нити има било шта са неким другим животворним божанством које је различито од тог надбожанског живота који је почетни узрок свих живих бића и самог живота. Нити се, у суштини, Бог може сматрати истим са оним почетним и стварајућим бићима и супстанцама којима људи глупаво описују као створитеље света. Такви људи, као и њихови оци пре њих, нису имали право или исправно знање бића ове врсте. Заправо, таква бића не постоје. „Само биће“, „сам живот“, „само божанство“ имена су која означавју извор, божанство и узрок, и она се приписују једином трансцендентом узроку и извору ван извора свих твари. Али ми користимо исте појове у изведеном значењу, и примењујемо их на провиђајне чинове силе који долазе од тог Бога у коме сасвим ништа не учествује… (О Божанским именима XI. 6:935C-956A; cf. О Божанским именима II. 1:636C-637C; V. 2:816C-817A.)

Дионисије покушава да објасни како се Бог може сматрати уједно и као „само биће“ и извор „самог бића“. Ова контрадикција се решава у Прокловом неоплатонизму помоћу додељивања различитх појмова различитим ентитетима. Извор свега, изнад сваког својства, јесте Једно; својства су онда примењена на различита бића која исходе из Једног, јединица. Уместо такве логичке једноставности (која се додуше компликује на друге начине), Дионисије жели да говори о својствима Оног који је ван свакога својства.

Апофатичко и катафатичко богословље

Ово може бити речено на други начин. Видели смо који је значај тумачења узастопних хипотеза другог дела Парменида за касни неоплатонизам. Прва хипотеза садржи Једно о коме се ништа не може рећи, наредне хипотезе садрже пројаве божаског о којима се нешто може рећи. Постоји суптилна разлика између апофатичког богословља (то јест, одрицатељног богословља) и катафатичког богословља (то јест потврдног богословља) – апофатичко богословље се односи на Једног, а катафатичко богословље се односи на јединице и остале божанске пројаве Једног.

Појмови „апофатичко“ и „катафатичко“ богословље постају познати термини у византијском богословљу, од времена Максима Исповедника и Јована Дамскина (око 650-око 750). Њихова прва хришћанска употреба се изгледа налази код Дионисија: али њих такође у богословском смислу слободно користи Прокло.

За Дионисија, пак, апофатичко и катафатичко богословље се односе на Јединог Бога и очито су котрадикторне или парадоксалне. То је исти Бог о коме морамо да говоримо потврдно и одрично. Дионисије је, на неки начин, идентификовао хипотезе Парменида (или барем прве две хипотезе). Оно што је Проклов неоплатонизам држао логично и онтолоши раздвојеним, Дионисије спаја у очити парадокс. Бог разоткрива нешто о себи самом. Ми ово можемо потврдити: то је катафатичко богословље. Али оно што Бог открива о себи није он сам и како се трудимо да познамо Бога какав је он сам по себи, ми морамо ићи даље од потврда које чинимо, и порекнемо их Богом, и тиме ступимо ка апофатичком богословљу. Апофатичко богословље даље досеже, а наша порицања су истинитија него наше потврде у односу на Бога. Тако, Дионисије може рећи:

„Стога се Бог познаје у свим стварима и ван свих ствари; и Бог се познаје знањем и незнањем. Од Њега потичу разумевање, разум, знање, додир, опажај, мишљење, машта, име и много чега другог, али Он је несхватљив, о Њему се ништа не може рећи, Он се не може именовати. Он није једна од ствари које јесу; Он је све ствари у свему и ништа у ичему; Он је познат свему кроз све ствари и никоме у ничему. Јер можемо исправно рећи ово о Богу, и Њега славе сва бића у сагласју са аналогијом да га сва твар има за њихов Узрок. Али најсветије знање Бога, оно у коме се познаје кроз незнање, по јединству које превазилази разум, дешава се када се ум, окрећући се од осталих ствари, рачунајући и њега самог, сједини са заслепљујућим зрацима, и тамо и тад је осветљен непојмљивом дубином мудрости“(О Божанским именима, VII. 3:872A-B)

Апофатичко и катафатичко богословље се примењују на Једног Бога и представљају покрет којим ум схвата Божије откровење самог себе, потврђујући га, а онда пробија ван знања о Богу ка Богу самом, итме што пореиче и превазилази оно што је он открио о себи самом.

Ендрју Лаут, ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ, Отачник, Београд, 2009

Превео: Глигорије Марковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s