Исидора Секулић, ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДАРУЈЕ ПУНЕ РУКЕ

Живот рађа живот и предаје сећања. Искуства наша нису само наши доживљаји, него и доживљаји других људи. А сећамо се не само својих сећања,него се сећамо онога чега се други људи сећају. Традиције нису ништа друго до сачувана сећања. И како грчевито не дамо та сећања, те прерађене и вараве слике некадашњих чињеница! Историја, по нама, насупрот разним дефиницијама које дају историци и философи историје – историја је такође књига или галерија сећања. Историју утврЂују они који се добро и живо сећају онога што су сами гледали и и живели, и сећају се добро и живо туђих сећања. Историју пишу писари, дијаци и научници, али историја, сва, од древних времена до данас, смештена је у живим људима, у сећањима која су велики део животâ и живљењâ наших. Књиге строставне, у нама су распоређене. И свако од нас би могао бити неки дијак, белешкар или песник неког момента, неке сцене или личности у историји. Из велике поезије света знамо, а знамо и из даровито писаних историја – да су велики људи врло често осећали како у њима живи и ради неки предак, како су они у ствари неко други. Зар и мали људи немају понекад исто осећање? Зар не познамо, зар не стрепнемо кад се у некој гримаси носа и браде сина или ћерке појави, продрма сећање у нама на матер или оца или деда или ујака њихова, који би можда боље чинили да не васкрсавају у новој кожи… Из тога свега тумачимо континуитет свега, настављање, мењање, али и понављање свега непрестано: са животима примамо сећања, са сећањима смо историја, са историјом у себи понављамо све што је било. Старе чињенице јављају се под новим именима и у новим костимима; васкрсавају силуетно, или баш и конкретно поновљене егзистенције некадашњих владара, вођа, јунака, владика и некадашњих кукавица, зликоваца и издајника; враћају се тако и стари уметнички облици и изрази, и стари уметнички снови. Сав тај реални и метафизички континуитет последица је сећања. А сећања та не дамо зато што су лепша од стварности, човечнији од стварности. Уосталом, и кад бисмо хтели, немамо моћ не сећати се својих и туђих сећања. Све што је постојало пошто се добро одморило, искаче на површине живота, као звезде по води неба, и осваја, на скоку и у трену, даровте ствараоце, даровите слушаоце и гледаоце, даровите визионаре и мудраце. Сви укуси наши, сви стилови наши, били су некада већ одлике, поноси, уживања ко зна чија. Рецимо: Богородице взантискога стила у сликарству биле су дуго времена и радост и угледи уметника. Па су те чудне идеалне жене заборављене, тобоже заборављене. Дошле су светске лепотице, италијанске Мадоне, с голишавим Христићима. Руски модерни сликар Врубљов, одједаред, тако се снажно сети византиских Богородица и обучених Исуса, да је почео сликати само у томе стилу, и баш Богородице, колоритно само мало друкчије, нешто конкретније, с мало покрета у миру своме, али то, византиски стил.

(…)(Т.С. Елиот, К. Фрај, Даглас.) – Древни митолошки и историски мотиви увлаче се у данашње драме, да прикажу н а ш е данашње проблеме. Сартр пиште Ореста, Ками пише Калигулу. – Међ нас Србе двадесетог века вратио се онај наш вајкадашњи, а иначе свачији и свагдашњи принц, краљ који прави чудо у држави, неће круну и неће рат, и плаћа то животом. Код нас се он зове Урош пети, или нејаки, или последњи, како хоћете, а трагедија о њему стара је више од сто година, а он сам још много старији. Јавио се био тај исти принц, или краљ, у 16. веку, енеглеском чувеном драматичару Марлоу као Едвард други. У почетку 19. века дошао је било, кроз моћна сећања на историске догађаје, песнику Бајрону, као Сарданапал Асирски. У почетку 20. века јавио се Алексеју Толстоју као син Петра Великога, Алексије… Све исто, јако историско сећање: убијали су оне који су својом руком скидали круне с глава, и нису хтели рат. Ми Срби, данас-сутра, сетићемо се живље Милутина, или Стефана Дечанскога, или оне чудне наше фигуре која се зове деспот Стефан Лазаревић; тај изданак старих врлина и порока нема више живце својих предака, не воли жене ни музику, не може да их трпи, чак их мрзи, како пише о њему Константин Философ: „возненавидје паче…женски љубви…музикински род“

(…) Наши песници и прозаисти опет се џилитају у старом турниру: хоћу нешто ново!… ја пишем за друга поколења! Слабо сећање имају песници и прозаисти. Фикције, шта су друго до јака сећања, свеједно да ли скорија или врло вајкадашња, сећања своја, или сећања на туђа сећања. Ко има јако сећање, тај има благо традиција, ау традицијама се једнако врти точак, и старо добија снагу и лепоту новога.

Чињенице као такве нису увек уметнички мотви, свељудска ствар; али кад прођу кроз сећања оних који умеју причати, (а који умеју причати умеју свет сторити), кад прођу кроз таква сећања, постају светске и свељудске тековине, уметничке теме, и онда још јача сећања потоњих генерација. Тако Шекспирово сећање на давнашња сећања о диву Римљанину Марку Антонију учинило ту историју историјом свих народа. Тако је сећање, па затим песма модерног грчког песника Кавафија Антонија је напусти Бог (није Бог сео на крму брода којим је Марко Антоније пошао заједно с Клеопатром у бој код Акцијума), песма та учинила је такође ту историју историјом свег света…. Култура богати људе, уметност је срећа људи, а среће су интернационалне, истоветно људске од почетка векова. Само, у горњем случају, Шекспир је од пораза Антонијева начинио велику трагедију, појачао трагедију најснажнијим љубавним песмама које има поезија света: док је Кавафи, у тој, као и у свима својим врло занимљивим историским лирским песама, кратким песмама о дугачким историским збивањима – увек мање или више ироничан. То је његов начин да преради сећање из давнина. Континуитет, наравно, иде, по нужности, с варијацијама: исто то, само, како кад, мало или много друкчије. Данас или сутра приказује се као смешно оно што је некада било достојанствено или чак и неприкосновнено. Бернард Шо приказао је Цезара као комедију. Кавафи, слично, замислио је, сетио се у једној краткој песми императора-зликовца Нерона овако: одједаред, у орману Неронову нека галама и метеж. Домаћи богови Неронови, тамо у фијоци, чули су што Нерон још није чуо, долазак богиње освете и обрачуна. И обратно: може постати трагичан штоф оно што је накад било вугларан злочин, вулгарна завидљивост. Неки велики, раскошно уоквирени табло историски може се наћи у миниатурној форми миниатурног сећања неког песника историских мотива. Хајне је био понекад милостив, и давао таквим својим историским сећањима бар форму баааде, кад већ форму кратке песмице. Кавафи је нов облик историског лиричара: он је имао моћ сећња најдиректнијег, моћ сећања савременика, и зато је додуше човечан, али и врло скептичан, врло ироничан пред историјом и њеним златним словима.

Исидора Секулић, ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДАРУЈЕ ПУНЕ РУКЕ /одломак, стр. 368-370/ Матица српска, Нови Сад, 2011

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s