Николај Берђајев, ЉУБАВ ЈЕ СТВАРАЛАЧКИ ЧИН

Љубав је у овом свету трагична и не омогућава добробит, не покорава се никаквим законима. Заљубљенима љубав досуђује само пропаст у овом свету а никако не удобан живот. И највеличанственије у љубави, оно што чува њену тајанствену светост, јесте одрицање од сваке животне перспективе, жртвовање живота. Ову жртву захтева свако стваралаштво, ту жртву захтева и стваралачка љубав. Животно благостање, породична добробит је – гроб љубави. Пропаст кроз жртвовање у животу и даје љубави печат вечности. Љубав је ближе, интимније, дубље повезана са смрћу него са рођењем и ова повезаност, коју су препознали песници љубави, залог је њене вечности.

Дубока је супротност између љубави и рађања деце. У чину рађања деце љубав се распада, умире све лично у љубави, тријумфује друга љубав. Семе разарања љубави налази се још у сексуалном чину „Никада још нисам пронашао жену са којом би хтео да имам децу, зато што волим тебе, о вечности“! Тако је говорио Заратустра. Права љубав другог света, љубав која ствара вечност, искључује могућност сексуалног чина, превладава га у име другачијег сједињавања. Познато је да је искрена заљубљеност некад супротна специфичном сексуалном нагону, да нема потребу за њим. И јак нагон ка сексуалном чину сувише често нема везе ни са каквом заљубљеношћу, понекад чак претпоставља одвратност. Заљубљеност жуди за апсолутним сједињавањем и апсолутним спајањем, духовним и телесним. Сексуални чин, пак, разједињује. У његовој основи се налазе гађење и уништење. Љубав је стваралачки чин који ствара другачији живот, који побеђује „свет“, превладава род и природну нужност. У љубави се потрврђује личност, јединствена, непоновљива. Све безлично, родовско, све што индивидуалност подређује природном и социјалном поретку је непријатељско према љубави, њеној непоновљивој и неизрецивој мистерији. За љубав не постоји нити може постојати закон; љубав не познаје закон. Стваралаштво љубави не зна за покоравње ничијој вољи, оно је апсолутно смело. Љубав није послушност – попут породице, већ смелост, слободан полет. Љубав се не уклапа у категорију породице, не уклапа се ни у какве категорије, не уклапа се ни у  „свет“. Пожртвованост љубави, одрицање од светског благостања чини је слободном. Само жртвовање сигурности пружа слободу. Све што је у вези са прилагођавањем „свету“ са послушним ношењем његовог терета, није ослобођено страха, тешке бриге.

У љубави се побеђује тегобност „света“. У породици постоји терет добробити и безбедности, страх од будућности, бреме, исто као и у другим облицима прилагођавања – у држави, у привреди, у позитивној науци. Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничег прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвовношћу. Слобода љубави је – небеска истина. Али слобода љубави се и на вулгаран начин обистињује. Вулгарна је она слобда љубави која пре свега хоће да здовољи стару полност, која није највише заинтересована за сексуални чин. То није слобода љубави, већ ропство љубави, супротно сваком успону љубави, сваком узлету љубави, свакој победи над теретом природне полности. У љубави постоји екстатичко-оргијастички елемент, али он није природно-родован. Оргијастичка екстаза љубави је натприродна, она је излазак у други свет.

У стваралачком чину љубави открива се стваралачка тајна вољене особе. Онај који воли сагледава вољеног кроз омотач природног света, кроз кору која се налази на свакој особи. љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна чиват свет, и онај ко воли је увек више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност. Сви ми, који не волимо, познајемо само површину особе, ми не знамо њену коначну тајну. Самртна сета сексуалног чина је у томе што је у његовој неспецифичности уништена и раскинута тајна личности заљубљених. Сексуални чин уводи у кружно кретање природе, поставља се између личности оних који се воле и скрива тајну личности. Љубавно сједињавање, које ствара други, нови, вечни живот особе, не догађа се у роду нити у сексуалном чину. Онај који воли среће се у Богу са оним који је вољен, у Богу он сагледава вољену особу. Они који се воле раздвајају се у природном свету. Природа љубави је космичка, надиндивидуална. Тајна љубави се не може сазнати у светлу индивидуалне психологије. Љубав укључује у космичку светску хијерархију, у андрогинском лику космички сједињује оне који су били растављени у природном поретку. Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји преодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег. Права света тајна брака се дешава само малобројнима и за малобројне, она је аристократска и претпостваља одабраност.

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, /Стваралаштво и љубав. Брак и породица стр. 170-173/, Бримо, Београд 2001

Превео: Небојша Ковачевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s