Николај Берђајев, РАЗВРАТ И ЉУБАВ

Разврат

Шта је разврат у најдубљем смислу те речи? Разврат је директно супротан сваком сједињавању. Тајна разврата је – тајна раздвајања, распадања, раздора, мржње унутар полности. Тајна сједињавања не може да буде развратна. Тамо где долази до сједињавања, нема разврата. У сексуалном чину постоји неминовни елемент разврата зато што он не сједињује, већ раздваја, што у њему постоји реакција, што је он бременит непријатељством. Породица не штити од ове развратности сексуалног чина, од ове површности, спољашњег контакта једног бића са другим, од ове немоћи да једно биће суштински прожме оно друго, немоћи да се стопи свака ћелија мужа и жене. Разврат је раздвајање, и објект полног нагона он увек претвара у средство а никада у циљ. Читава физиологија и психологија разврата је изграђена на овом претварању средства у циљ, на земни нагона према свом објекту нагоном према самом сексуалном чину или према самој љубавној вештини. Љубав према љубави уместо љубави према особи – у томе је психологија разврата. У овој психологији нема сједињавања, нема чак ни чежње за сједињавањем – то је раздвајајућа, отуђујућа психологија, у њој се никада не остварује брачна тајна. Љубав према сексуалном чину уместо љубави према сливању у јединствено тело – у томе је физиологија разврата.¹ У овој физиологији нема сједињавања ни са ким, нема ни чежње за сједињењем, то је физиологија природне мржње и отуђености. Од целовитог живота личности полни живот се највише одваја у стихији разврата. У разврату личност не повезује никаква своја надања са полношћу. Полност као да се одваја од човека и од космоса, постаје затворена у себе. Сваки продор полности у космос је директно супротан разврату. Та усамљеност, скривање полности, њено диференцирање од целовите суштине, које видимо у природном свету, увек је разврат. Само повратак универзалног значења полности, њено поновно спајање са смислом живота, побеђује разврат. Уобичајени „световни“, „малограђански“ појмови разврата често су директно супротни истини, они су површни, конвенционални, утилитарни, не досежу метафизику разврата. Конвенционални морализам и социјални традиционализам, са њиховим буржоаским духом нису способни да одгонетну стравичну тајну разврата, тајну небића. У такозваном браку разврат налази уточиште управо на исти начин на којима га нализи и на местима која немају оправдање. Разврат се налази свуда где циљ није сједињавање оних који се воле, где не постоји тежња да се кроз љубав допре до тајне особе. Проблем разврата није морални већ метафизички проблем. Сви биолошки и социјални критеријуми разврата су конвенционални, из њих говори глас малограђанштине овога света. Према уобичајеним представама, развратом се називају забрањени облици сједињавања полова, док је развратан управо недостатак сједињавања. Сексуални чин је развратан због тога што не сједињује довољно дубоко. Исто тако су површне раширене представе о развратности аномалија полног живота. Наш полни живот је потупуна аномалија и понекад се оно „најнормалније“ може показати као развратније од „ненормалног“. Разврат уопште не може бити забрањен, он мора бити онтолошки превладан другим постојањем. Љубав је један од противотрова за разврат. Други портивотров је – виши духовни живот. Сладострашће смо по себи још није развратно. Развратно је само сладострашће раздвајања, и света је слатка страст спајања. Развратно је сладострашће које не допире у објект, које се задубљује у себе и света је оргијастичка екстаза љубави, која уједињује са вољеним.

Љубав

Права љубави су апсолутна и безусловна. Нема животне жртве која не би била оправдана уколико је учињена у име истинске љубави. И, више од свега, оправдано је жртвовање сигурности и добробити у име апсолутних права љубави. У љубави нема самовоље личности, нема личне воље, нема неограничене личне жеље. У љубави постоје виши усуд и предодређење, постоји воља која је изнад људске. У породици постоји послушност у име људске добробити. У љубави – смело жртвовање у име више воље. Јер, заиста, божанска воља сједињује оне који се воле, досуђује их једно другом. У љубави постоји стваралачки чин, али не чин самовоље, не чин личне користи. Право љубави је дужност, највиша заповест послушности љубави. Оданост љубави је виша, духовнија од оданости породици. Обавеза љубави превазилази патње људи које она узрокује. Љубав је увек космична, нужна за светску хармонију, за божанске промисли. Зато љубав не треба да се плаши патњи које због ње настају. Из космичке природе љубави неминовно следи закључак да неузвраћена, једнострана љубав не може и не треба да постоји, зато што је љубав узвишенија од људи. Неузвраћена љубав је кривица, грех против космоса, против светске хармоније, против андрогинског лика осликаног у божанском поретку света. И читава страшна трагедија љубави је у овом болном тражњу андрогинског лика, космичке хармоније. Кроз полну љубав се за сваку половину остварује потпуност човека. Сједињавање полова је четворочлано, а не двочлано, оно је увек сложено спајање мушког начела једног са женским начелом оног другог и женског начела оног првог са мушким начелом оног другог. Мистериозни живот андрогина се не остварује у једном двополном бићу, већ у четворочланом сједињавању два бића. За многе се пут ка јединственом андрогинском лику остварује кроз мноштво сједињавања. Космичка природа љубави чини љубомору кривицом, грехом. Љубомора негира космичку природу љубави, њену везу са светском хармонијом у име индвидуалстичког буржосаског поседовања. Љубомора је осећање власника-буржуја који не зна за виши, светски смисао љубави. Љубоморни мисле да им припадају објекти њихове љубави, док они припадају Богу и свету. У тајни љубави нема власника и нема приватне својине. Љубав захтева жртвовање сваке приватне својине, сваке малограђанске претензије да се вољено биће поседује само за себе. Личност се у љубави открива само крзо жртвовање личне користи. Љубав, која је космичка по свом значењу, не може да одвоји човека од космоса. Управо мистични и космички смисао љубави, управо вера у божанско предодређење и избор у љубави претпоставља слободну борбу у љубави и слобдно проживљавање јаких у љубави, јер мистичко предодређење не тражи заштиту.

Андрогин

Да ли је довољно очигледна тајанствена веза љубави са андрогинизмом? У овом односу се открива крајњи смисао љубави.² Андрогинизам и јесте коначно сједињавање мушког и женског у вишем боголиком бићу, коначно превладавање раздвојености и мржње, поновно успостављање лика и подобија Божјег у човеку. Љубав је повратак изгубљене девице – Софије човеку. У андрогинизму је одгонетка оне загонетке зашто у Апсолутном Човеку – Христу није постојао за нас опажљив полни живот, пошто у Његовој особи није било раздвојености коју рађа наш земаљски полни живот. Кроз љубав се отуђена женска природа поново сједињује са мушком природом, поново се успоставља целовити лик човека. И у љубави је ово поновно успостављање увек повезано са личношћу човека, са јединственошћу и непоновљивошћу личности. Зато је љубав – пут успона палог човека ка боголикости. У еротици постоји искупљење човековог полног греха, искупљење које је остварено и које прелази у стваралаштво. Грех пале полности се негативно побеђује кроз аскетизам, а стваралачки-позитивно кроз љубав. Природна, па макар и деформисана бисексуалност сваког људског бића, добија у андрогинизму свој натприродни, мистични смисао. У андрогинизму постоји узајамно прожимање свих ћелија мушке и женске природе, тј. коначно, крајње стапање. Свака ћелија људског бића је андрогинска, носи у себи одраж божанске природе. И сједињавање мушког и женског мора бити суштинско а не површно. Коначна тајна бића андрогина никад неће бити потпуно одгонетнута у оквирима овог света. Али искуство еротске љубави доводи до суделовања у овој тајни. Веза еротске љубави са андрогинизмом и јесте њена веза са личношћу. Јер, заиста, свака је личност – андрогинска. Андрогинизам је поново успостављена целовитост пола у боголиком бићу личности. У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човекова.

Исто тако еротика нераскидиво је повезана са стваралштвом. Еротска енергија је вечни извор стваралаштва. И еротско сједињавање се догађа ради стваралачког успона. Еротика је такође нераскидиво повезана са лепотом. Еротско узбуђење је – пут пројављивања лепоте у свету.

Николај Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА /стр. 172-174 и 179/ Бримо, Београд, 2001

Превео: Небојша Ковачевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s