Х.Л. Борхес, INFERNO, I, 32

Од јутарењег до вечерњег сумрака један леопард, последњих година XII столећа, гледао је дрвени под, усправне гвоздене шипке, увек друге људе и жене, један велики зид и можда камени сливник са сувим лишћем. Није знао, није могао знати, да жуди за љубављу и свирепошћу, топлим задовољством комадања меса и ветром који доноси мирис дивљачи, али нешто га је мучило и бунило се у њему, па му се Бог јави у сну: «Живиш и умрећеш у овој тамници да би те један човек кога знам видео одређени број пута и да те не би заборавио и ставио твој лик и симбол у песму која заузима тачно одређено место у току света. Страдаш у заточеништву, али си дао једну реч песми.» Бог, у сну, просветли нерасудност звери и она разумеде разлоге и прихвати своју судбину, али када се пробудила, у њој је остала само нека нејасна помиреност са судбином, храбра некукост, јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери.

Годинама касније Данте је умирао у Равени неослобођен кривице и сам као и било који други човек. У једном сну Бог му откри тајну сврху његовог живота и труда; Данте, задивљен, сазнаде најзад ко је и благослови своја искушења. Предање каже да је, када се пробудио, осетио да је био добио и изгубио нешто бескрајно, нешто што никада неће моћи да поврати па чак ни назре, јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи.

Х.Л.Борхес, Изабране песме и кратке прозе, Паидеиа, Београд, 2005

Превео: Радивоје Константиновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s