Лаза Костић, ТРЕЋЕ СТАЊЕ ДУШЕ

У обичних људи има два главна душевна стања: јава и сан. У необичних, особито у песника и у уметника, има још једно треће, то је – тако бих га назвао – занос, инспирација. То се стање разликује од оних двају обичних највише тим што је чисто душевно, док су она два више живчана, мождана, те се зато налазе и у животиња, па чак и у некога цвећа. Зато је, у здравог чељадета, и редовна, песнички занос, перодична, засобица јаве и сна. А занос, овај здрави, песнички занос, долази изненада, а сад на махове.

Па то је као некад у пророка и пророчица, питија и питониса, врача, врачара, гатара и погађача: а сад и у медија.

Нешто налик, ал’ је ипак прилична разлика. Не знам како је у пророка, врачара и погађача – сасвим озбиљни људи куну се да их још има – али медије у заносу као да изгубе сасвим свест, а кад се пробуде, не сећају се више шта су виделе и говориле у несвести. Напротив, у песничком заносу не престаје свет, не гаси се воља, само што свест постаје другарица, управо службеница заносу, па га служи и кад је занос престао тек после нам прича како је било.

А може ли песник или уметники своју души ставити у стање заноса кадгод и по вољи? Оно старо invita Minerva вреди можда само за силом – песнике и надри-уметнике, ал’ прави песник тек ипак…

Ја бих рекао да не може. Он може одложити причање, спевавање, сликање, композицију онога што му је занос оставио, он може поновити и понављати у сећању један исти занос. Али својом вољом доживи у какав било песнички занос, то мислим да не може нико.

(..)

Занос, песнички или уметнички занос, обично долази на јави и прекида јаву, уноси у јаву нешто што је више налик на сан. Али може доћи и у сну, само што тада не прекида сна, не чини да се сањач пробуди, али оживљава сан, као да се заиста збива, уноси у сан једну особину јаве.

– Па то би било лако бити песник: лепо сањати, па ето ти.

– Ти као да хоће да се нашалиш; ал’ то није тако ни смешно као што се теби годи. Прво и прво, ваља да знаш да имају људи који никад ништа не снивају, бар забораве, кад се пробуде, да су нешто снивали, а сан што не остави никаква трага, као да га није било, о њему се не може ни говорити. Такав човек, рекао бих ја, не може никад бити песник ни какав било уметник.

– Но, такви су ретки, као и прави песници. Ал’ сваки обичан човек може лепо снивати, и млад и стар, и здрав и болестан. Па зар сваки такови може бити песник?

Не може, а ево зашто. Прво и прво, није сваки леп сан оно исто што и песнички занос у сну. А друго, није ни тај занос довољан,  ваља да остане песнику у души и кад се пробуди, ваља да тај сан салије на јеви у песму као што је то учинио наш славуј у том неувелом Увеоку.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 39-41), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s