Руми, СВЕ ОДБАЦИ И У ЉУБАВ ЊЕГОВУ СЕ БАЦИ!

Не питај ме о камену молитвеном –
свако место на које спустим главу –
мој је камен молитвени.

Не причај ми о странама света –
Сви путеви до Њега ме воде.

И вртове и ватре и славује,
вртеће дервише и братство –
све одмах одбаци!
И у љубав Његову  се баци!

Руми

Препевао: Александар Мирковић

Руми, ТВОЈА ЉУБАВ

Моја плот је трулежна, ништавна и мала,
Како је у њу, Господе, Твоја Љубав стала?

Пример је око твоје.
Природа је обдарила сочиво малено
Да смести у себе целог света шаренило.

Руми

Препревао са руског: Александар Мирковић

Марија Јефтимијевић Михајловић, НЕСТАЈАЊЕ У СВЕТЛОСТИ

„Где се двоје воле, Он је међу њима“
Новалис

Од дрхтаја душа струји васиона
И тишином свира тад небеска харфа
Од прстију наших – загрљених зрака
Рађају се сунца под нашим очима
Ми једно у другом не видимо плоти
Јер се светлост твоја у мом оку рађа
И дрво живота што расте у нама
Не рађа плодове већ цветове познања

Ја – Божица твоја и Адамовица
Сведочим Оним који је међу нама:

Тиховања љубавна јесу созерцања –
Молитва су чистој Светлости у нама
Додири су ови миропомазања
И свето је миро на нашим уснама.

Ми не постојимо – то су обасјања
У Светлости овој тиха нестајања
Ми не постојимо – то су озарења
Додири су душа наша вазнесења.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић

Х.Л. Борхес, INFERNO, I, 32

Од јутарењег до вечерњег сумрака један леопард, последњих година XII столећа, гледао је дрвени под, усправне гвоздене шипке, увек друге људе и жене, један велики зид и можда камени сливник са сувим лишћем. Није знао, није могао знати, да жуди за љубављу и свирепошћу, топлим задовољством комадања меса и ветром који доноси мирис дивљачи, али нешто га је мучило и бунило се у њему, па му се Бог јави у сну: «Живиш и умрећеш у овој тамници да би те један човек кога знам видео одређени број пута и да те не би заборавио и ставио твој лик и симбол у песму која заузима тачно одређено место у току света. Страдаш у заточеништву, али си дао једну реч песми.» Бог, у сну, просветли нерасудност звери и она разумеде разлоге и прихвати своју судбину, али када се пробудила, у њој је остала само нека нејасна помиреност са судбином, храбра некукост, јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери.

Годинама касније Данте је умирао у Равени неослобођен кривице и сам као и било који други човек. У једном сну Бог му откри тајну сврху његовог живота и труда; Данте, задивљен, сазнаде најзад ко је и благослови своја искушења. Предање каже да је, када се пробудио, осетио да је био добио и изгубио нешто бескрајно, нешто што никада неће моћи да поврати па чак ни назре, јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи.

Х.Л.Борхес, Изабране песме и кратке прозе, Паидеиа, Београд, 2005

Превео: Радивоје Константиновић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ПРАРОЂЕЊЕ

„Чистота сна у крви…“
А. Вукадиновић

Кад спустим главу на твоје груди
и вечност разгрнем испод тренутка
ослушнем: почиње стварање света
и слутим где је корен почетка.

Од светла се предано повлачи тама
и бела Светлост постаје течна
слушам бистру воду док тече у нама
од Себе саме до Средишта вечна.

И чујем:
– снагу пупољка и чежњу латица
и пружене гране обећању Неба
и узлет у Плаво распукнутих птица
и крикове звери и молитву хлеба –
док ствара се задати поредак свега.

И видим Њега јер видим Љубав
како ни из чега облике ствара
кроз додир душа да се препозна
и врати поново, назад – до Раја.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић

Андреј Тарковски, ОГЛЕДАЛО / Антонио Вивалди, Nisi Dominus: Cum Dederit

А. Вивалди, Cum Dederti / А. Тарковски, Зеркало

МОЋ БОЖЈЕГ БЛАГОСЛОВА

Песма за певање, Соломонова

Ако Господ неће градити дома,
узалуд се муче који га граде,
ако неће Господ чувати града,
узалуд не спава стражар.
Узалуд раните, доцкан лежете,
једете хлеб уморни,
миломе своме он даје сан.

Псалм, 127

Езра Паунд, О ЈЕЗИЦИМА

(…) Помињући ове преводе, ја ни случајно нећу да прихватим или наговестим могућност да иједан човек нашег времена кадар да мисли са једним јединим језиком. Он може да измисли нови карбуратор, или чак да успешно делује у биолошкој лабораторији, али ово друго вероватно неће ни покушати без познавања бар једног страног језика. Модерна је наука одувек била вешејезична. Добар научник једноставно неће дозволити да се кињи ограничивши се на један језик, и одсекавши се од новости о открићима. Писац или читалац који се задовољава таквим незнањем у бити се слаже да му је памет мање важна од његових бубрега или његовог аута. Француз, који не зна енглески, недовршен је исто онако као и Американац који не зна француски. У њиховом општењу сваки понаособ је прикраћен, ни мање ни више, за половину недосежљиве мисли.

Разни језици, – хоћу да кажем постојећа језичка блага, идиоми, – изградили су одређене механизме општења и записивања. Ниједан језик није савршен. Уметник може непрестано да развија свој језик, да га подешава за извесна оптерећења што их је дотле само неки страни језик носио, и та операција не престаје смрћу било којег појединца. Док Пруст изучава хенрија Џејмса, решен да продре у неке круте француске форме, целокупни амерички говор сопће и пени се, и са сваким другим језиком тако је.

(…) Друга ствар, коју не схватају они којима језици тешко иду, јесте да није потребно изучити језику целини да би се разумела једна или десетак песама. Често је довољно да се темељно схвати та песма, и свака поједина од неколико десетина или стотина речи које је сачињавају.

Езра Паунд, КАКО ДА ЧИТАМО (одломак из есеја Како да читамо, стр. 41) Интелекта, Ваљево, 1999

Руми, У НАШЕМ ДАНУ НОЋИ НЕМА

Не говори више о ноћи! –
У нашем дану ноћи нема.
У нашој религији Љубави
нема ни религије, ни љубави.
Љубав је бескрајни Божји океан,
па ипак, хиљаде душа које тону у том океану,
узвикују: „Бога нема!“

Руми

Препевао са руског: Александар Мирковић

Николај Берђајев, РАЗВРАТ И ЉУБАВ

Разврат

Шта је разврат у најдубљем смислу те речи? Разврат је директно супротан сваком сједињавању. Тајна разврата је – тајна раздвајања, распадања, раздора, мржње унутар полности. Тајна сједињавања не може да буде развратна. Тамо где долази до сједињавања, нема разврата. У сексуалном чину постоји неминовни елемент разврата зато што он не сједињује, већ раздваја, што у њему постоји реакција, што је он бременит непријатељством. Породица не штити од ове развратности сексуалног чина, од ове површности, спољашњег контакта једног бића са другим, од ове немоћи да једно биће суштински прожме оно друго, немоћи да се стопи свака ћелија мужа и жене. Разврат је раздвајање, и објект полног нагона он увек претвара у средство а никада у циљ. Читава физиологија и психологија разврата је изграђена на овом претварању средства у циљ, на земни нагона према свом објекту нагоном према самом сексуалном чину или према самој љубавној вештини. Љубав према љубави уместо љубави према особи – у томе је психологија разврата. У овој психологији нема сједињавања, нема чак ни чежње за сједињавањем – то је раздвајајућа, отуђујућа психологија, у њој се никада не остварује брачна тајна. Љубав према сексуалном чину уместо љубави према сливању у јединствено тело – у томе је физиологија разврата.¹ У овој физиологији нема сједињавања ни са ким, нема ни чежње за сједињењем, то је физиологија природне мржње и отуђености. Од целовитог живота личности полни живот се највише одваја у стихији разврата. У разврату личност не повезује никаква своја надања са полношћу. Полност као да се одваја од човека и од космоса, постаје затворена у себе. Сваки продор полности у космос је директно супротан разврату. Та усамљеност, скривање полности, њено диференцирање од целовите суштине, које видимо у природном свету, увек је разврат. Само повратак универзалног значења полности, њено поновно спајање са смислом живота, побеђује разврат. Уобичајени „световни“, „малограђански“ појмови разврата често су директно супротни истини, они су површни, конвенционални, утилитарни, не досежу метафизику разврата. Конвенционални морализам и социјални традиционализам, са њиховим буржоаским духом нису способни да одгонетну стравичну тајну разврата, тајну небића. У такозваном браку разврат налази уточиште управо на исти начин на којима га нализи и на местима која немају оправдање. Разврат се налази свуда где циљ није сједињавање оних који се воле, где не постоји тежња да се кроз љубав допре до тајне особе. Проблем разврата није морални већ метафизички проблем. Сви биолошки и социјални критеријуми разврата су конвенционални, из њих говори глас малограђанштине овога света. Према уобичајеним представама, развратом се називају забрањени облици сједињавања полова, док је развратан управо недостатак сједињавања. Сексуални чин је развратан због тога што не сједињује довољно дубоко. Исто тако су површне раширене представе о развратности аномалија полног живота. Наш полни живот је потупуна аномалија и понекад се оно „најнормалније“ може показати као развратније од „ненормалног“. Разврат уопште не може бити забрањен, он мора бити онтолошки превладан другим постојањем. Љубав је један од противотрова за разврат. Други портивотров је – виши духовни живот. Сладострашће смо по себи још није развратно. Развратно је само сладострашће раздвајања, и света је слатка страст спајања. Развратно је сладострашће које не допире у објект, које се задубљује у себе и света је оргијастичка екстаза љубави, која уједињује са вољеним.

Љубав

Права љубави су апсолутна и безусловна. Нема животне жртве која не би била оправдана уколико је учињена у име истинске љубави. И, више од свега, оправдано је жртвовање сигурности и добробити у име апсолутних права љубави. У љубави нема самовоље личности, нема личне воље, нема неограничене личне жеље. У љубави постоје виши усуд и предодређење, постоји воља која је изнад људске. У породици постоји послушност у име људске добробити. У љубави – смело жртвовање у име више воље. Јер, заиста, божанска воља сједињује оне који се воле, досуђује их једно другом. У љубави постоји стваралачки чин, али не чин самовоље, не чин личне користи. Право љубави је дужност, највиша заповест послушности љубави. Оданост љубави је виша, духовнија од оданости породици. Обавеза љубави превазилази патње људи које она узрокује. Љубав је увек космична, нужна за светску хармонију, за божанске промисли. Зато љубав не треба да се плаши патњи које због ње настају. Из космичке природе љубави неминовно следи закључак да неузвраћена, једнострана љубав не може и не треба да постоји, зато што је љубав узвишенија од људи. Неузвраћена љубав је кривица, грех против космоса, против светске хармоније, против андрогинског лика осликаног у божанском поретку света. И читава страшна трагедија љубави је у овом болном тражњу андрогинског лика, космичке хармоније. Кроз полну љубав се за сваку половину остварује потпуност човека. Сједињавање полова је четворочлано, а не двочлано, оно је увек сложено спајање мушког начела једног са женским начелом оног другог и женског начела оног првог са мушким начелом оног другог. Мистериозни живот андрогина се не остварује у једном двополном бићу, већ у четворочланом сједињавању два бића. За многе се пут ка јединственом андрогинском лику остварује кроз мноштво сједињавања. Космичка природа љубави чини љубомору кривицом, грехом. Љубомора негира космичку природу љубави, њену везу са светском хармонијом у име индвидуалстичког буржосаског поседовања. Љубомора је осећање власника-буржуја који не зна за виши, светски смисао љубави. Љубоморни мисле да им припадају објекти њихове љубави, док они припадају Богу и свету. У тајни љубави нема власника и нема приватне својине. Љубав захтева жртвовање сваке приватне својине, сваке малограђанске претензије да се вољено биће поседује само за себе. Личност се у љубави открива само крзо жртвовање личне користи. Љубав, која је космичка по свом значењу, не може да одвоји човека од космоса. Управо мистични и космички смисао љубави, управо вера у божанско предодређење и избор у љубави претпоставља слободну борбу у љубави и слобдно проживљавање јаких у љубави, јер мистичко предодређење не тражи заштиту.

Андрогин

Да ли је довољно очигледна тајанствена веза љубави са андрогинизмом? У овом односу се открива крајњи смисао љубави.² Андрогинизам и јесте коначно сједињавање мушког и женског у вишем боголиком бићу, коначно превладавање раздвојености и мржње, поновно успостављање лика и подобија Божјег у човеку. Љубав је повратак изгубљене девице – Софије човеку. У андрогинизму је одгонетка оне загонетке зашто у Апсолутном Човеку – Христу није постојао за нас опажљив полни живот, пошто у Његовој особи није било раздвојености коју рађа наш земаљски полни живот. Кроз љубав се отуђена женска природа поново сједињује са мушком природом, поново се успоставља целовити лик човека. И у љубави је ово поновно успостављање увек повезано са личношћу човека, са јединственошћу и непоновљивошћу личности. Зато је љубав – пут успона палог човека ка боголикости. У еротици постоји искупљење човековог полног греха, искупљење које је остварено и које прелази у стваралаштво. Грех пале полности се негативно побеђује кроз аскетизам, а стваралачки-позитивно кроз љубав. Природна, па макар и деформисана бисексуалност сваког људског бића, добија у андрогинизму свој натприродни, мистични смисао. У андрогинизму постоји узајамно прожимање свих ћелија мушке и женске природе, тј. коначно, крајње стапање. Свака ћелија људског бића је андрогинска, носи у себи одраж божанске природе. И сједињавање мушког и женског мора бити суштинско а не површно. Коначна тајна бића андрогина никад неће бити потпуно одгонетнута у оквирима овог света. Али искуство еротске љубави доводи до суделовања у овој тајни. Веза еротске љубави са андрогинизмом и јесте њена веза са личношћу. Јер, заиста, свака је личност – андрогинска. Андрогинизам је поново успостављена целовитост пола у боголиком бићу личности. У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човекова.

Исто тако еротика нераскидиво је повезана са стваралштвом. Еротска енергија је вечни извор стваралаштва. И еротско сједињавање се догађа ради стваралачког успона. Еротика је такође нераскидиво повезана са лепотом. Еротско узбуђење је – пут пројављивања лепоте у свету.

Николај Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА /стр. 172-174 и 179/ Бримо, Београд, 2001

Превео: Небојша Ковачевић

Руми, ОБЕЋАЊА

Када сам лио крваве сузе,
Ти си ми осмех донео.
Када сам овај свет напустио,
Ти си ме назад вратио.
И сада ме питаш:
"А твоја обећања?"
Која обећања? -
Ти си ме натерао да прекршим свако!

Руми

Препевао са руског: Александар Мирковић